Tri sedmice pauze, tri boda protiv Novog Pazara, i tačno onoliko napretka koliko može da se izmeri mikroskopom. Pobeda jeste pobeda, ali svako ko je pažljivo pratio ovaj meč zna da su crno-beli trijumfovali na čistu improvizaciju, ne na bilo šta što liči na rad tokom pauze. A kada posle tri meseca prvenstva sopstveni trener kaže da je samopouzdanje svima na niskom nivou — to nije opis krize, to je priznanje stanja.
Partizan posle pauze: ništa se zapravo nije promenilo
Saša Ilić je imao tri sedmice da uspostavi hijerarhiju, da probudi automatizme, da bar nagovesti pravac. Posle prve utakmice posle mini-priprema — ne vidi se ništa od toga. Pogledajte igru protiv Zemuna od 18. jula i uporedite je sa onim što je Partizan pokazao u nedelju. Ako neko vidi pomak, čestitam mu na uređaju kojim gleda fudbal. Pre bi se reklo da je igra ista — ili lošija — i da tim za ovo vreme nije pomerio ni milimetar.
Krivice ima za svakoga. Stručni štab mora da odgovori kako posle tri sedmice ekipa izgleda kao da se tek juče okupila. Igrači, pak, moraju da objasne odakle im uverenje da su posle one pobede nad Hetafeom — meča koji ništa nije doneo — postali veliki.
Egoizam u Partizanovom napadu kao glavna kočnica
Ovo niko ne želi javno da kaže, ali vidi se iz svakog napada: previše je individualaca koji ratuju sami. Ibrahim Zubairu i Demba Sek u pojedinim situacijama loptu saigraču ne bi dali ni pod pretnjom kazne. Igor Miladinović je gomilom loših dodavanja prekidao akcije pre nego što se razviju. Idrisu Baba je bio neshvatljivo loše postavljen celo veče, a Aleks Zeković najtanja karika u lancu grešaka.
Kada u svakom napadu imate osećaj da svaki igrač igra svoju privatnu utakmicu, onda nema sistema koji može to da spasi. Kovitlac u kojem trener priča jedno, a igrači misle drugo, završava se jedino tako što ekipa igra na “da li će nešto da iskoči”.
Zašto je Partizan pobedio uprkos svemu
I iskočilo je, naravno, iz najslučajnije situacije. Samson izveo aut, Nikola Čumić centrirao jer drugog rešenja nije imao, a Žé — koji je tek ušao — glavom savladao Matijaševića. Nije akcija, nije kombinacija, nije prepoznatljiva situacija. Čisti refleks na trenutak. Pogodak je zaslužen, jer su i Sek i Simić već imali šanse glavom (Simić pogodio stativu), ali ovo nije fudbal po kome se gradi sezona.
Ono što istinski brine je šta je Novi Pazar sve stvorio. Pet zicera. Dve stative. Fejsal Mulić, koji skoro izjednačuje iz slobodnog udarca u nadoknadi. Adem Ljajić, koji je u pojedinim fazama sam dirigovao protiv crno-belog defanzivnog bloka. Pobeda, dakle — ali protiv tima koji je do pred kraj igrao bez klasičnog špica, i uz pet promašenih zicera na drugoj strani.
Marko Milošević kao jedini svetli trenutak za Partizan
Jedina stvar koja istinski raduje jeste da je mreža konačno sačuvana. Prvi put ove sezone u Superligi, iz desetog pokušaja. Marko Milošević je, kad je trebalo, izronio — i u nadoknadi Mulićev udarac skrenuo na stativu, odakle se lopta odbila u polje. Tri boda su ostala na Topčideru zahvaljujući njemu, ne zahvaljujući sistemu.
Za Miloševića je ovo zasluženi podstrek posle svega — sklanjanja iz tima, javnih kritika, povratka. Sve vreme je bio pozitivan, progutao ego i bodrio kolegu. I tu je, zapravo, poenta: Milošević je upravo onaj primer koji Seku, Zubairuu, Miladinoviću i ostalima treba. Igrati manje za sebe, više za Partizan. Pomalo i za trenera koji im, uprkos svemu, i dalje daje šansu — a pitanje je da li su je zaslužili.
Zašto Partizanova pobeda brine više nego što raduje
Posle četiri decenije gledanja Partizana, čovek nauči da razlikuje pobedu koja gradi od pobede koja samo kupuje nedelju dana mira. Ovo je drugi tip. Posle Mačve i OFK Beograda smo takođe pričali da će “pobeda da ih podigne” — pa se Parni valjak nijednom nije podigao. Pravilo da “pobeda leči sve” tačno je u normalnim okolnostima. Partizan nije u normalnim okolnostima.
Zato me zanima — Grobari koji ste gledali meč, vidite li i vi ovo isto? Da li je iko primetio stvarni trag tri sedmice rada, ili se samo pravimo da ga vidimo jer nam treba? Nešto mi govori da odgovor znamo svi, samo niko neće prvi da kaže naglas.
