Dok se euforija polako ne stiša, želim samo da konstatujem da je prvi i osnovni preduslov ostvaren.
Vođa navijača u pokušaju, mozak cele operacije uništavanja i srozavanja Partizana, neko ko je na sve načine — pomoću svojih dupeuvlakača, secikesa i profitera — ostvario svoj plan, poslat je tamo gde mu je i mesto.
Čestitam svima koji su tome doprineli, ali ne zanosim se. Nisam toliko euforičan, niti verujem da je to dovoljno za ozdravljenje našeg sportskog društva.
Drugi deo borbe tek počinje
Sada se nastavlja drugi deo borbe i želja da Srbiju nikada više ne predstavljaju ljudi koji će evropskim zvaničnicima deliti dresove jednog kluba, koji će otvoreno sedeti u upravnim odborima, ložama i kabinetima gradova u bojama koje su odredili i poistovetili čak i sa srpskom trobojkom.
Nemam problem da kažem da ću i dalje biti protiv svakog na vlasti ko ne dozvoli fer i ravnopravnu borbu u sportu, društvu, ekonomiji, kulturi — ko bude radio protiv našeg Partizana, ko bude odmagao njegovom oporavku i ozdravljenju. Biću protiv svakog takvog, pa makar to bili moji roditelji, deca, kumovi.
Zato ću sačekati, bar što se Partizana tiče. Videću dalje planove, poteze i činjenja ljudi koji budu nasledili ove bolesne crveno-bele umove. Nadam se — i ne verujem da ima gore od ovoga — jer ne tražim nikakve povlastice, kumovske veze ni pipke u UEFA, FIFA, EL. Samo jednu fer i sportsku utakmicu u kojoj će se Partizan vratiti na velika vrata, u državi koja više nikada neće biti ovako i ovoliko crveno-bela.
Sportski pogled, bez uljepšavanja
I da se zna: ovo je čisto sportski pogled na sva dešavanja, jer sam odavno ovde — i sebi i vama — obećao da će ovaj sajt biti uvek i samo veran našem Partizanu. Ono što lično mislim o pojedincima na čelu sa jednim odlazećim čovekom koji je ozbiljno oboleo od manije veličine, nije za novine i javnost. Jer se iskreno nadam da će im sud, zdravstvo i narod suditi i lečiti onako — ni po babu ni po stričevima, već po pravdi Boga.
