Aleksandar Stanojević je po četvrti put šef struke u Partizanu i već je sa konferencije otišao pravo na trening u „Zemunelo“. Oko sebe je okupio ljude koje uglavnom poznaje, uz jedno novo ime i jedno upadljivo odsustvo. Novajlija je Bugarin Aleksandar Gicov, dok Branka Vukašinovića, čoveka koji je bio uz Stanojevića u prethodna dva mandata, ovoga puta nema. To nije sitnica i nije detalj koji treba preskočiti u prvom pasusu.
Gicov kao jedini novi u štabu
Gicov dolazi iz turskog Karagumruka, gde je bio Stanojevićev saradnik, a pre toga je radio u sofijskom CSKA i u nekoliko austrijskih klubova — Hornu, FAK-u, Sankt Peltenu i First Vieni. Stanojević je naglasio i da pomoćnik poseduje austrijsku licencu, što je uobičajen signal da se radi o treneru koji je prošao ozbiljnu metodičku školu.
Teško je ne primetiti da je Gicov jedini stvarno nov element u ekipi oko trenera. Miloš Podunavac, zadužen za analizu, bio je uz Stanojevića i u prethodna dva boravka. Kondicioni trener Bojan Stamatović radio je u Humskoj leta 2024. Drugim rečima, kostur štaba je poznat, a Gicov je taj koji donosi perspektivu iz drugačijeg okruženja. Da li će to biti dovoljno da se izbegnu zamerke iz ranijih mandata, pokazaće tek konkretne utakmice.
Odsustvo Vukašinovića nije administrativni detalj
Vukašinović je u prethodna dva Stanojevićeva mandata bio više od pomoćnika — bio je prepoznatljivi deo kadra. Njegovo odsustvo sada može da se čita na dva načina: ili je u pitanju lični i profesionalni raskid, ili je Stanojević svesno hteo da promeni jedan deo svog uobičajenog kruga. Ni jedno ni drugo nije eksplicitno objašnjeno, pa je bolje ne gurati zaključak unapred. Ali činjenica da se ovakva promena desila kod trenera koji je poznat po lojalnosti svom štabu — zavređuje da bude zabeležena.
Stanojević je ostavio otvorena vrata i za dalje dopune: „Svako iz okruženja Saše Ilića je dobrodošao u moj kadar.“ To je urednička gesta prema prethodniku, ali i priznanje da proces sastavljanja štaba još nije završen.
Petrović i pitanje klupe
Dodatna otvorena nit tiče se Radosava Petrovića. Sportski direktor je, dok je ekipu vodio Saša Ilić, sedeo i na klupi — a sada sam kaže da ne zna da li će ta uloga ostati i u nastavku sezone. To nije beznačajno. Formalno, trener je trener, a sportski direktor je sportski direktor; u praksi, u Partizanu su te granice poslednjih meseci bile fluidne i često predmet komentara.
Stanojevićev prvi cilj je, kako je sam rekao, rezultatska stabilizacija. Prevedeno sa trenerskog na navijački jezik: zaustaviti osipanje bodova i dati ekipi nešto čvrsto za šta može da se uhvati. To zvuči skromno, ali u ovom trenutku je verovatno najpošteniji opis onoga što Partizanu stvarno treba.
Na papiru, ovo je prepoznatljiva operacija — poznati trener, poznata većina saradnika, jedno strano ime za novu perspektivu. Problem je što Partizan već dugo ne pobeđuje u praksi. Ako Gicov donese ono što je Stanojević u njemu prepoznao, i ako odsustvo Vukašinovića ne ostavi prazninu koja se oseti u svakodnevnom radu, ova postavka ima smisla. Ako ne — biće to još jedna rekonstrukcija koja je u julu, odnosno u ovom slučaju u oktobru, zvučala uverljivije nego što će zvučati u januaru.
