Osvajanje titule je klupski prioritet, a moj lični cilj je da izborim mesto u reprezentaciji
Nije puno trebalo Aleksandru Popoviću (22) da pridobije srca navijača Partizana. Kao totalni anonimus za šire fudbalske mase, hrabro je prihvatio izazov i nasledio Vladimira Stojkovića. Već posle pola godine postao je miljenik „grobara“…
Mada se u početku mislilo da će mladi golman biti najslabija karika u timu trenera Aleksandra Stanojevića, ispostavilo se da je adut „parnog valjka“ koji jezdi kroz Ligu konferencija i pikira oba domaća trofeja.
– Titula nam je prioritet, žudimo za njom od 2017. Kažem žudimo jer sam „grobar“ od malih nogu, iako je u mojoj osnovnoj školi u Užicu bilo više navijača Zvezde – priča Popović.
Na čemu gradite optimizam?
– Imamo opipljivu prednost, nadamo se da ćemo posle derbija na „Marakani“ biti prvi i steći pravo da u poslednjem okršaju budemo domaćini i proslavimo osvajanje titule u Humskoj. Šampionski tron je prioritet svih u klubu i svakog igrača, ujedno i najveći izazov pred nama.
Da li će derbi mečevi odlučiti o šampionu?
– Siguran sam da će u nastavku sezone biti iznenađenja kao što su rezultati Radnika protiv Zvezde i naš remi s Proleterom. Ni Zvezda ni mi ne možemo da pobedimo sve do kraja, pa će međusobni dueli biti presudni.
Dres onom ko zasluži
Popović kaže da često ide u rodno Užice.
– Koristim svaku pauzu. Osetio sam da me prijatelji i komšije drugačije gledaju. Lep osećaj, drago mi je, družim se s puno školskih drugara, a onome ko zasluži delim i navijačke rekvizite i dresove.
Mnogo toga si prošao u minulih šest meseci?
– Priznajem, ubrzanim tempom, ali bio sam spreman za izazove. Ostala su još dva sna, debi za reprezentaciju i trofej s Partizanom. Dodao bih i treći – transfer u inostranstvo. U neku od pet najjačih liga.
Koliko si blizu dresu „orlova“?
– Moje je da radim i napredujem kao do sada, važno je da sam u dobrom ritmu. Trudim se i sanjam poziv. Sledi Mondijal u Kataru i verujem da imam priliku da se nametnem i izborim za poziv selektora Stojkovića.
Da li je pritisak što su ti rezerve iskusni golmani Stevanovića i Lukač?
– Sjajna su konkurencija. Pritisak je veliki, ali i podrška. Stariji su i spremni su da me posavetuju, a sve prihvatam jer u njih imam maksimalno poverenje. Atmosfera među golmanima je odlična i to je plus za sve.
Većina sportista ima idole, ti?
– Od malih nogu divio sam se Edersonu iz Sitija, ranije Valdezu (Barselona), iako smo različite konstitucije, i Van der Saru.
Ederson ima zanimljive tetovaže?
– Nisam iz te priče, ali nikad ne reci nikad…
Od koga si nasledio sportski gen i zašto golman?
– Niko se u mojoj porodici, a imam i stariju sestru koja živi Nemačkoj, nije bavio sportom. Na prvi trening sam otišao zbog društva iz škole, a već na drugom sam neobjašnjivo stao na gol i ostao pod komandom trenera Jestratija Jovanovića i Veljka Simića, koji je radio s čuvarima mreže. Već s 14 godina sam prešao u Partizan.
Da li ti je igra nogom problem?
– Nije, ali svedoci smo da u visokom presingu gde ima malo prostora za igru, a svaka utakmica kao da je presudna, ne koristim puno noge i ulazak u igru svodimo na najmanji mogući rizik.
Originalni članak na: Alo sport
