Vulićević: Zar da igram negde posle Partizana?

Partizan se u roku od osam meseci emotivnim ceremonijama oprostio od dvojice kapitena – Saše Ilića i Miroslava Vulićevića, s jedinstvenom odlukom – da direktno iz crno-belog jata (gde su upamćeni po „žetvi” trofeja) kažu „zbogom” fudbalu i odu u igračku penziju.

Na Topčiderskom brdu juče su pokazali da poštuju „zaslužne građane” i istinske vrednosti: od legende Super lige, pod sevanjem bliceva i sjajem kamera, oprostila se vrhuška Parnog valjka, predvođena predsednikom Miloradom Vučelićem i generalnim direktorom Milošem Vazurom, uručivši mu umetničku sliku Miše Kravceva i uramljen dres s brojem 4 i potpisima saigrača.

– Nisam imao ambiciju da u Srbiji idem u drugi klub! – istakao je vidno uzbuđeni Miroslav Vulićević, pozdravljajući se i sa Savom Miloševićem, Miloradom Nikolićem, Predragom Vujovićem, Biljanom Obradović…

Uz elaboraciju prethodno izrečenog:

– Poštovanje svima, ne kažem da su mali ili ispod mog nivoa, međutim, nisam sebe video posle Partizana na drugom mestu. Možda bih izgubio adrenalin u sredini bez identičnih ambicija, ili bi mi se, čak, smučio fudbal da bih posle šest meseci rekao: gotovo. Imao sam i inostrane ponude, ali nisam hteo da „cimam” porodicu na pola godine, godinu. Ovako je najbolje.

Čuveni desni bek posvetiće se trenerskom pozivu: poseduje B licencu, u februaru počinje školovanje za A. U dogovoru sa upravom crno-belih biće zaposlen u omladinskoj školi:

– Pričao sam sa Vanjom Radinovićem, odluka je da u početku budem malo uz omladince, malo uz kadete, čisto da sagledam iz svih uglova kako fudbal funkcioniše. Ne bih da srljam, nisam spreman da preuzmem generaciju, kažem – ja to mogu. Potrebno je da se uđe u zanat, u suštinu.

Nametnulo se: da li je pre odluke da okači kopačke o klin okrenuo broj Saše Ilića?

– Čujemo se često. Saša me je podržao: „Polako, korak po korak, nemoj da se brineš”. Razgovarao sam i sa Igorom Duljajem, kaže: „Prvih pet meseci sve će da ti bude novo, kao da je neki drugi sport, ali – bez straha”.

„Tajming” da Vulićević otvori „memoarsku dvoranu”, s bogatom pregradom – najlepše iz Partizana:

– Derbiji, evropske utakmice, gol Steaui… Najviše ću da pamtim – duplu krunu! Svaki dečak u Srbiji sanja da s voljenim klubom na kraju sezone podigne dva trofeja. Uradili smo to te 2017. epski, herojski. Vožnja autobusom kroz Beograd – za nezaborav!

U „moru” Miroslavljevih dokaza ljubavi prema Parnom valjku jedan ima „jevanđeljsku” snagu: iako se povredio krajem prvog poluvremena, izdržao je večiti derbi do kraja (upamćen i po evrogolu Nikole Drinčića za 1:0)!

– Retko ko toliko minuta odigra s pokidanim ligamentima. Video sam da s kolenom nešto nije u redu, ali… Pregledi su pokazali šta je u pitanju. Šok!

U Humsku je iz Vojvodine prelazio „vekovima”:

– Želeo sam da dođem još dok sam igrao za Javor. Imao sam i ponude Crvene zvezde i Vojvodine, ali – čekao sam Partizan, trebalo je tad da prodaju Stevanovića. Nisam hteo u Zvezdu, na kraju, otišao sam u Vojvodinu. Znate politiku Bata Butorovića: nije hteo večitima da prodaje igrače, bio sam kapiten Voše, nije želeo da me pusti ni za živu glavu. Neposredno pred njegovu smrt Nebojša Vignjević mi je rekao: „Hajde da probamo da ubedimo Batu da te pusti, lakše ćeš iz Partizana dalje, vreme ti je”. Znao sam da će teško da ide… Vignja predoči Bati da Partizan hoće jednog igrača Vojvodine, da klub zauzvrat uzme jednog mladog iz Beograda. Kad je predsednik čuo da sam ja u pitanju, uzviknuo je: „Nema šanse!” Pravio sam se lud, kao – ne znam ništa, samo da ga ne bih povredio. Mesec kasnije Bata je preminuo.

Partizan je tad krenuo u ofanzivu…

– Pola uprave Vojvodine htelo je da me proda, pola nije. Balša Butorović otvoreno mi je kazao: „Znaš da tata nikad nije hteo da te pusti, ako bih ti dozvolio da odeš u Partizan, još da mi to bude prvi transfer, pogazio bih sve njegove reči, stvarno ne mogu”. Uz dodatak: „Za šest meseci ističe ti ugovor, idi kao slobodan”. LJudima iz Partizana rekao sam da više ne pritiskaju, nisam hteo iz poštovanja prema Vojvodini da potpišem ni predugovor. Nađ je bio sportski direktor, Đurić predsednik, kasnije je došao Marko Nikolić za trenera i pomogao mi da prelomim.

I, ostalo je istorija…

– Može da se kaže da mi je Marko Nikolić najdraži trener, kod njega sam igrao najbolje. Našli smo se „na prvu”, predočio mi je te zime: „Ako dođem u Partizan, nećeš da mi promakneš”. Dragi su mi svi, sa svima sam u kontaktu, eto, sa Sosom Babićem. Veliki uticaj imao je i Radovan Ćurčić, kao srednjoškolca doveo me je u Ivanjicu i dao šansu u Javoru, klubu u kome igraju fudbaleri, uglavnom, na zalasku karijere. A, ja sam bio najmlađi.

„Buđenje” iz prošlosti i – pogled u budućnost:

– Priroda čini svoje, 35 mi je godina, mogao sam, doduše, još, telo me dobro služi, međutim, Partizan se okrenuo drugim igračima, forsiranju klinaca iz škole. Podržavam.

Vidi li Vulićević nekog desnog beka iz Super lige s kvalitetom da uskoči među crno-bele?

– Ne bih o imenima, niti da „nabacujem”. Direktor mi je kazao: „Ko će bolje da proceni desnog beka, nego ti”, ali… Ima dobrih igrača, malo manje nego prethodnih godina, međutim, ne sumnjam u Miloševićev izbor.

Na kraju, „koja” i o trenerskoj viziji:

– Fudbal kakav forsira Jirgen Klop! Dok smo bili u Vojvodini, Marku Nikoliću su se uvodni dani sastojali u puštanju klipova kako želi da igra: 80 odsto snimaka bilo je sa utakmica Borusije. Brza završnica, sa dosta energije, emocijama…

Dupla kruna draža od inostranstva

Vulićević, interesantno, nikad nije igrao u inostranstvu, iako je deceniju bio možda i najbolji desni bek u Srbiji?!

– Posedovao sam kvalitet za neku evropsku ligu, možda ne za „ peticu”, ali… A, ovo, da sednem s drugarima i pričam kako je napolju… Ma, dajte. Pričaću im kako smo osvojili duplu krunu. To je fascinantnije nego da sam otišao u neki šestoplasirani belgijski klub… Zadovoljan sam karijerom.

Šuškalo se i o ponudi iz Nemačke, ali…

– Saznao sam kasnije i visinu, međutim, nikad nisam pitao koji je klub u pitanju.

Tekst preuzet sa portala Sportski žurnal