Kada jedan klub u istoj nedelji vidi kako mu trener ispada iz ravnoteže na klupi u Valjevu, a sportski direktor završava u klinču sa gostujućim trenerom čim sudija odsvira kraj domaćeg meča, onda to više nije niz pojedinačnih incidenata. To je obrazac. Partizan ove jeseni izgleda kao ekipa koja je izgubila sposobnost da apsorbuje pritisak, a brojke to potvrđuju jasnije od bilo koje izjave iz Humske. Nervoza je stigla do mesta gde se obično prvo vidi — do sudijskog zapisnika.
Nedelja koja je skinula masku
Prvo je Aleksandar Stanojević u Valjevu, u početnoj fazi Kupa Srbije protiv Budućnosti, više puta reagovao sa klupe na način koji se ne vidi kod trenera koji veruje da mu je kuća u redu. Nekoliko dana kasnije sve je obrazložio sudijskim odlukama, što je uobičajen izlaz, ali ne i objašnjenje. Potom je u nedelju uveče, posle utakmice sa Mačvom, Radosav Petrović ušao u verbalni sukob sa Nemanjom Glušicom i njegovim saradnicima.
Teško je ne primetiti obrazac. Čim se igra završi, počinje druga utakmica — ona unutar kluba. A to je ona koja ekipu troši više od bilo kog protivnika u Superligi.
Kartoni kao termometar
Statistika je surova baš zato što je hladna. Od početka sezone, uključujući letnje kvalifikacije, prvenstvene i kup utakmice, Partizan je sankcionisan 47 puta žutim kartonom. Prošle sezone, na istom broju mečeva, cifra je bila 35. Razlika od dvanaest kartona nije statistička buka. To je promena ponašanja ekipe.
Najdrastičniji primeri su upravo oni koji se najmanje očekuju. Milan Vukotić, reprezentativac Crne Gore, važi za odmerenog i pitomog igrača, fer prema protivnicima i saigračima. Do ove faze prošle sezone imao je jedan jedini žuti karton. Ove jeseni ih je već pet, uz isključenje u Surdulici, gde je, po oceni Srđana Jovanovića, opsovao sudiju i u razmaku od nekoliko sekundi otišao sa terena.
Demba Sek je još jasniji primer. Na prvih 20 utakmica otkako je stigao iz Torina zaradio je samo jedan žuti karton — na Banovom brdu, u meču koji je označio kraj Blagojevićevog prvog mandata. Ove sezone, na 16 mečeva, već ima tri žuta i jedan crveni, i to onaj iz Šapca, kada je šakom obuhvatio vrat fudbalera Mačve. Igrač koji je ulazio u sezonu kao disciplinovan profesionalac sada izgleda kao neko ko ne nalazi način da kanališe sopstvenu frustraciju.
Kad se crvene i oni koji ne bi smeli
Odnos crvenih kartona — četiri ove sezone prema pet u Blagojevićevom prvom mandatu — na prvi pogled deluje povoljno za ovu jesen. Ali način na koji su zarađeni priča drugačiju priču. Dragojević, Milošević i pomoćni trener pocrveneli su u klinču posle penal-serije sa AEK-om iz Larnake. Stojković je sa klupe van terena morao protiv Oleksandrije, kada je sve već bilo rešeno. Đurđević i Simić su u duelima sa Hibernijanom pravili prave fudbalske prekršaje, startove koje se mogu pripisati godinama i neiskustvu.
Ove sezone slika je drugačija. Zekoviću protiv IMT-a i Jurčeviću u Pančevu crveni kartoni mogu se objasniti igrom. Ali Vukotić i Sek — ne. Ta dva isključenja nisu posledica duela, već popuštanja pod pritiskom koji dolazi odnekud spolja, iz atmosfere koja se uvukla u svlačionicu.
Kada funkcioner gestikulira kao navijač
Problem ne bi bio toliko ozbiljan da ostaje na terenu. Međutim, isključenje predstavnika kluba Milana Milijaša na meču sa OFK Beogradom, pa crveni kartoni tadašnjeg pomoćnog trenera Ljubiše Rankovića i sportskog direktora Radosava Petrovića za vreme večitog derbija, pokazuju koliko je linija između funkcije i emocije istopljena.
Petrović, ako se pažljivije prate i druge utakmice, skoro na svakoj sa klupe gestikulira kao da je na jugu, a ne na poziciji sportskog direktora. Ovo nije pitanje temperamenta. Sportski direktor koji svakog vikenda deluje kao najnerviozniji čovek u klubu šalje svojim igračima tačno onu poruku koju nijedan trener ne želi: da je gore nervoznije nego dole.
Sek, Zubairu i tajne koje to nisu
Priča o Sekovom nasrtaju na Nikolu Čumića, posle koje je privremeno udaljen iz ekipe, ne stoji sama. Pre njega je Saša Ilić sličnu meru primenio na Ibrahima Zubairua, a između tih slučajeva, prema dostavljenom materijalu, bilo je još incidenata koji nisu dospeli u javnost. Kada se tome doda sukob jednog čelnika i jednog prvotimca, koji je pokušan da se zataška ali se saznao među igračima, dobija se slika koja nema veze sa fudbalom. Nijedan taktički plan ne može da izdrži svlačionicu u kojoj se okreće glava od stvarnih problema.
Partizan ovakve situacije nije prvi put viđao. Problem je što ovog puta nema instance koja bi ih smirila. Nervoza se širi poput koncentričnih krugova, i to odozgo prema dole — od uprave, preko stručnog štaba, do igrača koji više ne znaju šta da očekuju sledeće nedelje.
Ono što kartoni zapravo govore
Žuti karton je, u fudbalskom smislu, manja kazna. U sociološkom smislu — unutar jednog kluba — on je dijagnoza. Ekipa koja u istom periodu sezone dobije dvanaest kartona više nego godinu dana ranije ne igra lošije taktički. Ona igra pod većim unutrašnjim pritiskom. A taj pritisak ne stvaraju protivnici iz Superlige, nego sopstvena kuća.
Zato ovo nije samo priča o Vukotiću koji je opsovao sudiju, ili o Seku koji je stavio ruku oko tuđeg vrata. Ovo je priča o klubu u kojem se, mesecima unazad, nervoza tretira kao sastavni deo radnog ambijenta, umesto kao upozorenje. Dok god je tako, kartoni će nastaviti da stižu. I neće biti slučajni
