LIČNI STAV: Raspao se projekat, ne klub — i tako mora da ostane zapamćeno

Partizan se raspao posle 14 godina čekanja Lige šampiona. Ovo nije kriza — ovo je zasluženi epilog politike koja je klub koristila kao paravan

Partizan se nije raspao preko noći. Raspao se onog trenutka kada je neko bahato odlučio da se 2,5 miliona evra budžeta u srpskom rukometu može držati na obećanjima i stranačkim vezama umesto na stvarnim prihodima, i sada samo gledamo kako struja stiže do aparata. Razlika između KLUBA i PROJEKTA koji se zakačio na klub nikada nije bila očiglednija nego ove nedelje, i upravo zato moramo biti pažljivi — jer u opravdanom gnevu lako je zaboraviti ko je kriv, a ko će morati da čisti.

Krivi su imenom i prezimenom oni koji su otišli. Čistiće oni koji ostaju.

Šta se zapravo desilo u rukometnom Partizanu

Taman što je Partizan odigrao mečeve grupne faze Lige šampiona protiv Fihsea, Vesprema i Porta — takmičenje koje smo u Beogradu čekali 14 godina — klub se praktično raspao. Ostavku je podneo Miljan Žugić, prestao je da funkcioniše Upravni odbor u kojem su bili Dane Šijan, Momčilo Mandić i Zoran Anđelković, ekspresno je objavljen rastanak sa trenerom Raulom Gonzalesom — uz dugovanja, navodno čak četiri plate zaposlenima.

Miloš Kos je već otišao u Vecclar. Tobijas Vagner i Migel Sančez Migaljon nisu se vratili sa reprezentativne pauze. Navodno ni Joav Lumbroso, Bekir Čordalija, Sergej Ivanov i Vladislav Kuleš neće više igrati za Partizan. Igračima su otkazani stanovi, restorani su prekinuli saradnju. Od upravljačkih struktura ostaju Ivan Dimitrijević kao sportski direktor i Strahinja Milić kao direktor omladinskih kategorija. Klupu preuzima Marko Pavlović.

I ovaj tim, sa juniorima i domaćim igračima koji ostaju iz ljubavi prema klubu, trebalo bi da igra Ligu Evrope.

“Neki su se smejali” — epitaf jednog projekta

Vratimo se na jul ove sezone, na predstavljanje tima. Žugićeve reči zaslužuju da budu citirane u celosti, jer će ostati kao dokument jednog mentaliteta:

“Večeras ćemo predstaviti ekipu koja je i po igračkom kadru i po stručnom štabu možda i najbolja u istoriji kluba… Tada sam rekao da ćemo do 2027. godine igrati Ligu šampiona. Malo ko je verovao da ćemo to ostvariti, neki su se i smejali, ali eto nas u najvećem evropskom takmičenju već ove sezone. Verujem da očekujete novo obećanje i ja sam ga spremio, a to je da ćemo u narednih nekoliko godina igrati fajnal-for Lige šampiona ili Lige Evrope.”

“Neki su se smejali.” Ta rečenica će me pratiti danima. Jer oni koji su se smejali nisu se smejali ambiciji — smejali su se MATEMATICI. Smejali su se činjenici da najveća plata u klubu od 14.000 evra mesečno, u sistemu bez stvarnih sponzora i stabilnih prihoda, nije projekat nego kartonska kulisa. Smejali su se jer su posle 40 godina praćenja srpskog sporta naučili da projekti koji se grade na stranačkim vezama i obećanjima padaju tačno onda kada struja prestane da teče.

Ispostavilo se da su se smejali s razlogom.

Zašto je rukometni Partizan morao ovako da padne

Pogledajmo šta smo videli u poslednje tri godine, ne samo u Partizanu:

Klub	Projekat	Ishod
Vojvodina	Osvojila EHF kup 2023, dve odlične sezone u Ligi Evrope	Rađenović, Vukovljak, Pušica, Stankov, stranci — svi otišli
Partizan	Titula, kup, Superkup, Svesrpski kup, Liga šampiona	Raspad u roku od nedelju dana nakon grupne faze
Srpski rukomet	Dva projekta koja su delovala kao renesansa	Dva raspada, povratak u poluamaterizam

Ovo nije slučajnost. Ovo je OBRAZAC. Veštačke tvorevine koje se preko noći dižu na novcu koji nema pokriće — padaju preko noći kada novac stane. Vojvodina je bar imala legitiman sportski uspeh pre pada. Partizanov projekat je pao u istoj sezoni u kojoj je obećana Liga šampiona ostvarena.

Šta će ostati od srpskog rukometa? Vratićemo se, izgleda, u doba kada je Crvena zvezda kup osvajala sa juniorima i veteranima koji na utakmicu dolaze s posla. I možda — možda — upravo to je ono što nam treba da bi se stvari ponovo postavile na zdrav temelj.

Partizan će preživeti, projekat neće — i hvala Bogu

Ovde moram da budem jasan, jer se linija lako gubi. Partizan nije rukovodstvo. Partizan nije Žugić, nije Mandić, nije Anđelković, nije Šijan. Partizan je ideja koja je preživela mnogo gore stvari od Arkus lige — preživela je ratove, sankcije, krize kakve današnja generacija ne pamti.

Rukometna sekcija će igrati Ligu Evrope sa juniorima. Verovatno će dobijati batine. Vanja Radivojević, Vukašin Babić, Uroš Gugolj — ova imena će nositi dres u uslovima za koje nisu spremni. I to je bolno, i to je nepravedno prema njima — jer su oni naslednici tuđeg haosa.

Ali ako ovo preživi — a preživeće, jer Partizan uvek preživi — onda će sledeći tim biti NAŠ na način na koji ovaj nikada nije bio. Građen na onome što imamo, a ne na obećanjima. Građen na Dimitrijeviću i Miliću i Pavloviću, ljudima koji ostaju u pepelu, a ne na direktorima koji su već sledećeg dana na drugom projektu.

Neka ova bolna istina ostane za nauk svima koji ovog časa pokušavaju da pronađu “spasioce” sa istom logikom koja nas je dovela ovde. Partizan ne treba spasavati od propasti — treba ga spasavati od ljudi koji ga spasavaju.

Pitanje za sve nas koji smo ovo predviđali

Stalno se vraćam na jednu stvar koju ne mogu da razrešim: kada će srpski sport naučiti razliku između ambicije i megalomanije, između projekta i kulise? Jer ovo nije prvi put. Neće biti ni poslednji, bojim se. Navijači koji su mesecima govorili da “ovo ne može da izdrži” — da li je neko od vas u klupskim strukturama bio saslušan, pa odbijen? Ili se nije ni postavljalo pitanje? Zanima me, iskreno — jer ta tišina je deo priče koju još ne znamo.