Na sajtu Volimpartizan.rs možete ponovo čitati najavu za utakmicu našeg Partizana iz navijačkog ugla.Na drugačiji i specifičan način naša saradnica pokušaće da dočara predstojeće duele i nadamo se da će Vam to biti zanimljiv tekst pred važne utakmice naše svetinje.
Autor teksta: Marija Andrić
Jedanaestog časa, jedanaestog dana, jedanaestog meseca 1918. godine, Evropa je konačno zaćutala. Posle četiri godine u kojima su se granice crtale krvlju, a istorija pisala po rovovima, topovi su utihnuli. Prvi svetski rat ostavio je za sobom milione mrtvih, opustošene gradove i čitave generacije koje su naučile da je mir mnogo više od odsustva pucnja. Za Srbiju, koja je podnela nesrazmerno velike ljudske gubitke, taj datum nije bio samo kraj jednog rata. Bio je dokaz da jedna zemlja može da bude gotovo uništena, a da ipak sačuva pravo da sama odlučuje o svojoj sudbini. Četiri jedinice u datumu. Četiri cifre koje su preživele više od jednog veka i postale simbol završetka jedne od najstrašnijih epoha u istoriji čovečanstva. A Srbija, kao Srbija, i posle sto osam godina još uvek pokušava da nauči razliku između primirja, pomirenja i predaje.
U međuvremenu smo dobili još jedan oktobar za istorijske čitanke. Dvadeset petog oktobra studenti su izborili pobedu koju su mnogi smatrali nemogućom, a oni koji su decenijama navikli da pišu i pravila i rezultate našli su se u prilično nezahvalnoj situaciji, prvi put je trebalo da priznaju semafor koji nisu unapred postavili. Dok se u Srbiji smenjuju ostavke, najave istraga, politička prestrojavanja i naknadna prosvetljenja, čovek se zapita hoće li jednog dana i 25. oktobar dobiti svoje mesto u kalendaru? Ne kao zamena za 11. novembar, jer se žrtve Velikog rata ne mogu meriti dnevnom politikom, već kao podsetnik da se i u mirnodopskim vremenima sloboda mora čuvati od onih koji bi najradije da je privatizuju. Uostalom, Radoje Domanović bi u današnjoj Srbiji verovatno ostao bez posla. Ne zato što više nema materijala za satiru, već zato što je stvarnost postala toliko preduzimljiva da je prestigla i najmaštovitijeg pisca. Njegovom Vođi danas bi verovatno prvo proverili vid, zatim imovinsku kartu, a na kraju bi se ispostavilo da je celu kolonu vodio pogrešnim putem, ali da su mu saputnici sve vreme aplaudirali zbog izuzetnog poznavanja terena.
Ipak, danas je praznik. Za nekoga samo neradni dan, za nekoga prilika da zaradi duplu dnevnicu, za nekoga trenutak da se seti predaka i njihove žrtve, a za jednu prilično brojnu i tvrdoglavu grupu ljudi, koja se odaziva na ime Grobari, praznik je svaki dan kada igra Partizan.
Mada, istini za volju, poslednjih sezona više ličimo na vernike koji redovno odlaze na ispovest nego na ljude koji dolaze na slavlje. Grehovi su nam uglavnom isti. Izgubljene lopte, promašena slobodna bacanja, odbrana koja ponekad uzme neplaćeno odsustvo i onaj neobjašnjivi strah od sopstvene prednosti.
Ali prošlog petka, protiv Makabija, nešto se ipak promenilo. Partizan – Makabi 88:67. Posle Liona i Kaunasa, gde smo izgledali kao da se davimo u sopstvenim greškama, konačno smo izronili. I ne samo da smo podigli glavu iznad vode, već smo uspeli i da udahnemo svežeg vazduha.
Istina, Makabi nije došao u Beograd kao najstrašnija evropska sila. Sa svega dve pobede, više je ličio na protivnika kojem i samom treba neko da objasni gde se nalazi izlaz iz krize. Ali to ne umanjuje ono što je Partizan uradio. Četrnaest trojki, dvadeset sedam asistencija i samo šest izgubljenih lopti. Brojke koje bi, da smo ih gledali u Lionu, verovatno bile proglašene za statističku grešku. Ovoga puta lopta je kružila, igrači su se kretali, a napadi su imali početak, sredinu i kraj. Kao dobro napisana priča u kojoj se ne pojavljuje novi zaplet svaki put kada neko pokuša da doda loptu. I, što je najvažnije, nismo prosuli prednost. Izgleda da je naša čuvena krava, posle nekoliko nesrećnih gostovanja, konačno naučila da stoji mirno pored kofe pune mleka.
Nisu se probudili samo igrači, probudile su se i tribine. U punoj Areni, pored dobro poznatih pesama, pojavila se i poruka koja je pokazala da navijački glas ne mora uvek da se završi na rezultatu utakmice. Podrška studentima i ispraćaj stare vlasti bili su znak da je i deo tribine odlučio da se uključi u razgovor koji se već dugo vodi van sportskih dvorana.
Neko bi rekao da je poslednji vagon konačno uhvatio kompoziciju, ja bih rekla da je važnije što je voz, posle dugog stajanja na sporednom koloseku, počeo da se kreće. Nije sramota kasno stići, sramota je videti kuda ide istorija, a i dalje čekati da ti neko iz svečane lože pokaže na koju stranu smeš da pogledaš.
No, vratimo se košarci. Večeras nam u goste dolazi Baskonija. Klub iz Vitorije, prestonice Baskije, zemlje koja je kroz istoriju pažljivo čuvala svoj jezik, kulturu i osećaj pripadnosti. Baski su narod koji zna koliko vredi identitet, čak i kada ga drugi pokušavaju svesti na geografsku odrednicu. Ako neko u Evropi može da razume zašto je jednom klubu važno da ostane svoj, onda su to ljudi koji su od upornosti napravili deo nacionalnog karaktera. Vitorija ima srednjovekovne ulice, staru katedralu i trgove na kojima se vekovima prepliću istorija i svakodnevica. Beograd ima Kalemegdan, Tašmajdan i jedan neobičan običaj da na istom mestu na kojem se juče raspravljalo o sudbini države, već sutradan raspravlja o tome zašto Karlik nije dodao loptu u poslednjem napadu. U Baskiji je čuvena reč ‘aupa’ – pozdrav i poklič podrške, a u Beogradu imamo jednostavniju varijantu „Ajde, bre!“ U zavisnosti od intonacije, to može da znači ohrabrenje, prekor, nevericu, očajanje ili najiskreniju ljubav. I verovatno je to najkraći mogući opis odnosa navijača Partizana prema sopstvenom klubu.
Danas nam neće biti dovoljna samo ljubav. Baskonija možda ne dolazi sa rezultatima koji ulivaju strahopoštovanje, ali upravo su takve utakmice za Partizan često najopasnije. Protiv velikih smo spremni da poginemo, a protiv onih koje unapred proglasimo lakšim protivnicima ponekad zaboravimo i da se zagrejemo.
Penjaroja to dobro zna.Naš trener je čovek koji ne deluje kao neko ko će pobedu najavljivati velikim rečima. Više liči na tihog šahistu koji satima posmatra tablu, svestan da jedan pogrešan potez može da pokvari čitavu partiju. I možda nam je upravo takav čovek potreban. Posle svih burnih odlazaka, velikih obećanja, emotivnih konferencija i trenerskih drama, prija pomisao da na klupi sedi neko ko ne pokušava da bude glavni junak svake priče. Penjaroja radi svoj posao. Ne traži aplauz za svaku izmenu. Ne objašnjava nam svakog jutra koliko je težak njegov položaj. Ima tim, ima probleme i ima obavezu da od jednog i drugog napravi nešto što liči na ozbiljnu evropsku košarku.
Problema, nažalost, ima. Kevarijus Hejs večeras neće igrati zbog povrede ramena. Naš čuvar reketa, čovek koji ume da zatvori prilaz košu kao carinik koji je upravo dobio naređenje da nikoga ne pušta bez pregleda, moraće da posmatra utakmicu sa strane. Derek Vilis takođe nije spreman. Toni Džekiri se vratio treninzima, ali ostaje da vidimo hoće li dobiti dozvolu da ponovo zauzme svoje mesto ispod obruča. Luka Vildoza?ć, naš argentinski džeparoš još se oporavlja od povrede ruke. Voleli bi da ga večeras vidimo na parketu, ali samo ako je zaista spreman. Jer ako već imamo čoveka koji ume da ukrade loptu protivniku, bilo bi besmisleno da mu sopstvena povreda ukrade ostatak sezone.
Tu se otvara prostor za druge.Karlik Džons je protiv Makabija postigao samo sedam poena, ali je podelio sedam asistencija bez ijedne izgubljene lopte. To je, možda, najlepša vest, jer Karlik ne mora svake večeri da bude najbolji strelac da bi bio najvažniji čovek na terenu. On je naša mala crno-bela čigra, igrač koji ume da se provuče kroz odbranu kao promaja kroz staru beogradsku zgradu. Samo što od njega ne očekujemo da neprestano kruži u mestu, već da iz svakog okreta pronađe put do koša ili saigrača. U Kaunasu je delovao kao čovek koji je izgubio kompas, protiv Makabija ga je pronašao, večeras želimo da pokaže da ume i da vodi druge. Ne tražimo od njega da sam nosi čitav Partizan. Tražimo da u svakoj akciji da makar polovinu one vere koju mu navijači poklanjaju i onda kada za to nemaju ni jedan racionalan razlog.
Itan Tompson je protiv Izraelaca ubacio šesnaest poena, od čega pet trojki, pet puta je lopta proletela kroz obruč kao dobro adresirana poštanska pošiljka, bez pogrešne adrese i povratnice, bez potrebe da neko interveniše. Danas bi baš dobro došlo da DHL bude na visini zadatka.
Lamar Stivens je dodao četrnaest poena, osam skokova i tri blokade. Kada je raspoložen, izgleda kao čovek koji je odlučio da se sa gravitacijom posvađa iz principa. Dok je Nikola Tanasković onaj tihi radnik u velikom preduzeću kojeg niko ne primećuje dok sve funkcioniše, a onda se ispostavi da je baš on držao pola sistema na nogama. Jedanaest poena i sedam skokova protiv Makabija možda ne zvuče kao materijal za naslovnu stranu, ali su upravo takvi učinci razlika između ekipe koja ima pet zvezda i ekipe koja ima petoricu igrača.
Posebno bih izdvojila i Alesandra Pajolu, pet poena, pet asistencija, tri ukradene lopte. Statistika skromna za ljubitelje spektakla, ali dragocena za svakog ko razume da se utakmice dobijaju i onim što protivniku ne dozvoliš. Pajola je poput dobrog urednika: ne mora da napiše naslovnu stranu da bi sprečio da u novine uđe glupost.
Baskonija će pokušati da nam nametne svoj ritam. Markus Hauard je ime koje se ne sme zaboraviti kada se govori o šuterskoj opasnosti baskijskog kluba. Takav igrač ne mora da ima savršeno veče da bi za nekoliko napada promenio raspoloženje čitave dvorane.
I zato ne smemo dozvoliti da nas ponese ona stara navika da posle dobre serije pomislimo kako je protivnik već spakovao kofere, jer Baskonija dolazi da igra, ne da razgleda Beograd, ne da proba ćevape, i svakako ne da dobrovoljno potpiše primirje pre četrdesetog minuta.
A mi? Mi večeras imamo priliku da pokažemo da pobeda nad Makabijem nije bila samo kratkotrajno poboljšanje zdravstvenog stanja jednog hronično nervoznog tima, da je strah iz Liona i Kaunasa ostao tamo gde mu je mesto, u prošlosti, i da su igrači konačno razumeli nešto što navijači znaju od prvog dana, Partizan nije klub u kojem je dovoljno samo nositi dres, to je klub u kojem moraš da razumeš težinu onoga što nosiš.
Pred nama je novo duplo kolo. Dve utakmice u tri dana, dva ispita zrelosti i prilika da se ponovo približimo gornjem delu tabele. Neće biti lako. Bez Hejsa, bez potpuno spremnog sastava i sa protivnicima koji imaju sopstvene ambicije, biće potrebno mnogo više od dobrog šuta i jedne raspoložene četvrtine. Ali ako smo protiv Makabija videli nagoveštaj onoga što ova ekipa može, večeras želimo potvrdu. Jer jedna pobeda je lepa vest, dve uzastopne već liče na nameru, a tri? Tri su za sreću.
Danas se širom Srbije polaže cveće na spomenike, sećamo se onih koji su svojim životima platili slobodu koju mi ponekad tako olako shvatamo, vredi se podsetiti da istorija ne pripada samo velikim pobedama, ripada i onima koji su znali da izdrže do kraja, koji nisu odustali kada je bilo najteže. Koji su razumeli da se dostojanstvo ne meri time koliko puta padneš, već time da li si spreman da ustaneš. Naravno, košarka nije rat. Niti se bilo koji sportski rezultat sme porediti sa žrtvom onih kojima danas odajemo počast. Ali sport, u svojoj najlepšoj suštini, ume da nas podseti na neke jednostavne ljudske vrline, na istrajnost, na poverenje, na zajedništvo, i na činjenicu da se ništa vredno ne dobija samo zato što ga mnogo želiš. Moraš ipak da zaslužiš.
Momci, ne tražimo od vas da ispisujete istoriju, ona je već ispisana mnogo većim žrtvama i mnogo težim sudbinama. Tražimo da ispišete jednu dobru košarkašku stranicu. Da pokažete da ste iz poraza nešto naučili, da pobeda protiv Makabija nije bila slučajnost i da Partizan, kada je najteže, ume da bude najbolja verzija sebe. Imate trenera koji veruje u rad, saigrače kojima je potrebno međusobno poverenje i tribine koje će vam ponovo dati sve što imaju. Ne tražimo savršenstvo, tražimo karakter. Ne tražimo obećanja. Tražimo dokaze.
Jedanaestog novembra 1918. svet je dočekao primirje posle nezamislivog stradanja. Danas se tom miru klanjamo sa poštovanjem koje ne pripada ni jednom sportskom nadmetanju. A kada večeras zasvetle reflektori Arene, neka na parketu ostane samo jedna, mnogo jednostavnija poruka: u košarci nema predaje pre poslednje sirene. Momci, ne morate da budete veći od istorije. Budite dostojni kluba koji ima svoju.
Autor: MARIJA ANDRIĆ
