Kada odbojkaški klub javno kaže da je jedini samofinansirajući tim u ligi i da pobeđuje one sa parama i silom, to nije puko hvalisanje — to je dijagnoza srpskog sporta u jednoj rečenici. OK Partizan posle tri kola Superlige ima maksimalnih devet bodova i samo dva izgubljena seta, a poruka koju su crno-beli poslali dan posle ubedljive pobede nad Karađorđem odjeknula je daleko izvan odbojkaških dvorana. I zaslužuje da je čuju i oni koji Partizan prate isključivo kroz fudbal i košarku.
OK Partizan na vrhu tabele sa porukom koja odzvanja
Subotnji meč protiv Topolčana završen je rutinskih 3:0 (25:18, 25:21, 25:16), ali rezultat je zapravo najmanje zanimljiv deo ove priče. Zanimljivo je ono što je usledilo dan kasnije na društvenim mrežama.
„Nije sve u parama i sili. Partizan su emocije, Partizan je ljubav, to ovi drugi ne razumeju,” napisali su iz kluba, uz podatak da su jedini samofinansirajući tim u ligi. I to godinama. U srpskoj odbojci, gde većina klubova funkcioniše uz podršku lokalnih samouprava ili državnih preduzeća, Partizanov model je anomalija. I upravo ta anomalija trenutno pobeđuje.
Samofinansirajući model Partizanove odbojke — ponos ili plafon?
Ovo nije prazna retorika. Kada pogledate ko vodi ovu ekipu, shvatite da iza tih reči stoji stvarna žrtva. Trener je Bojan Janić, nekadašnji reprezentativac, a na terenu ekipu predvodi Novica Bjelica — čovek sa 43 godine i istom tom reprezentativnom prošlošću. Dva bivša državna igrača koja su mogla da biraju gde će raditi, a izabrala su Partizan. U klubu koji nema institucionalni budžet iza sebe.
Posle decenija praćenja Partizana, navikao sam da fudbal i košarka kradu svu pažnju — ali ovakve priče iz „manjih” sportova često govore više o karakteru kluba nego bilo koji transfer u Humskoj. Odbojkaši ne igraju pred punim arenama, nemaju sponzorske ugovore koji pune naslovne strane, i uprkos tome drže vrh tabele rame uz rame sa Crvenom zvezdom i Mladim Radnikom, koji takođe imaju tri pobede.
Ali — i ovde moram da budem iskren — tri kola su tri kola. Sezona je duga, a samofinansirajući model koji je danas razlog za ponos istovremeno je i plafon koji sutra može da zaboli. Emocija i ljubav dobijaju utakmice u novembru. Pitanje je da li mogu da izdrže ritam cele sezone, kada umor i povrede počnu da se akumuliraju, a budžetska razlika postane vidljiva u dubini klupe.
Naš PONOS!!!! Jedini samofinansirajući tim u ligi. I tako godinama! Nije sve u parama i sili. Partizan su emocije, partizan je ljubav, to ovi drugi ne razumeju. https://t.co/fuxdGvyv4u
— OK Partizan COPTECH (@PartizanOk) November 8, 2026
Partizan pred gostovanjem Ribnici
Crno-beli u sledećem kolu gostuju Ribnici u Kraljevu, i to će biti novi test za ekipu koja igra na čist entuzijazam i kvalitet. Ribnica nije rival od kojeg se očekuju problemi, ali u gostima se lako potkrade opuštanje — posebno kada nosiš teret neporaženosti i svi očekuju da nastaviš niz.
Ono što me drži budnim nije da li će OK Partizan ostati na vrhu — tri kola su premali uzorak za takve zaključke. Ono što me zanima je nešto drugo: da li je samofinansirajući model u srpskom sportu održiv dugoročno, ili je ovo samo lepa epizoda pre nego što realnost stigne? Navijači koji prate odbojku mnogo pažljivije od mene verovatno imaju jasniji odgovor na to pitanje, i iskreno bih voleo da ga čujem. Jer ja ovde vidim ponos — ali se pitam da li vidim i plan
