Na sajtu Volimpartizan.rs možete ponovo čitati najavu za utakmicu našeg Partizana iz navijačkog ugla.Na drugačiji i specifičan način naša saradnica pokušaće da dočara predstojeće duele i nadamo se da će Vam to biti zanimljiv tekst pred važne utakmice naše svetinje.
Autor teksta: Marija Andrić
Beograd se ovih dana budi ranije nego obično. Ne zato što su mu stanovnici odjednom zavoleli jutra, već zato što se do podneva dogodi toliko toga da večernje vesti već liče na istorijsku čitanku. Jesenji vetar raznosi lišće po ulicama, a neka druga promaja, mnogo snažnija, otvorila je prozore prostorija u kojima se godinama sedelo iza spuštenih roletni.
Pet dana posle izbora, Srbija je postala veliko gradilište. Samo što se ovoga puta, za promenu, ne postavlja kamen temeljac, već se podiže tepih. A ispod njega, izgleda, ima posla za čitavu generaciju čistača. Dok jedni podnose ostavke, drugi pokušavaju da pronađu izlaz iz reketa pre nego što im sudija odsvira tri sekunde. Ponegde se već čuje šuštanje papira, a javnost s pravom traži da se dokumenta sačuvaju, jer bi bilo prilično nezgodno da se posle toliko godina igre bez pravila izgubi i zapisnik.
U međuvremenu, građani su uzeli metle u ruke. Čiste se parkovi, prolazi i ulice. Kao da je neko konačno shvatio da generalno spremanje ne počinje od svečane sale, već od mesta na koja godinama niko nije želeo da zaviri. Ironija je što su nam decenijama obećavali veliko čišćenje, a na kraju su studenti morali da organizuju presing preko celog terena. I to bez stranih pojačanja. Posle izborne pobede, najteži deo utakmice tek predstoji. Treba sačuvati prednost, ne dozvoliti protivniku lake poene i, pre svega, ne pomisliti da je sve završeno samo zato što je semafor konačno pokazao rezultat koji si želeo.
Jer Srbija, baš kao i Partizan, ima jednu staru boljku. Umemo da povedemo. Problem nastaje kada treba da privedemo utakmicu kraju. Ako ne verujete, pitajte bilo koga ko je u sredu uveče gledao gostovanje u Lionu.
ASVEL – Partizan 82:75.
Na poluvremenu smo zaostajali četiri poena, što je, imajući u vidu kako smo otvorili utakmicu, bilo gotovo pristojno. Onda smo u nastavku konačno zaigrali onako kako smo očekivali, preuzeli vođstvo i početkom poslednje četvrtine stigli do jedanaest poena prednosti. Jedanaest razlike! I to protiv ekipe za koju smo, posle Reala, Panatinaikosa i Fenerbahčea, verovali da će nam dozvoliti makar jedno veče bez prevelike tenzije. A onda se dogodilo ono što u Partizanu već polako postaje tradicionalna disciplina. Što bi naš narod rekao od gotovog napravili veresiju, kao kad krava da deset litara mleka, pa šutnula kofu. Petnaest primljenih poena zaredom u završnici. Bez odgovora, bez rešenja. Bez onog jednog čoveka koji će reći: „Stanite, ljudi, pa ovo je naša utakmica!“ I zato je poraz u Francuskoj boleo više od nekih mnogo ubedljivijih. Nije nas pobedio neko ko je čitavo veče bio bolji. Pobedila nas je sopstvena nesposobnost da sačuvamo ono što smo već stekli. A to je, priznaćete, prilično nezgodna osobina u košarci. Kao i u politici. Jer prednost nije trofej koji staviš u vitrinu. Ona je obaveza da do poslednje sekunde radiš ono što te je do nje dovelo. Penjaroja je posle Liona dobio još jednu lekciju iz predmeta koji Partizan godinama uporno obnavlja: Upravljanje rezultatom, sa posebnim osvrtom na kolektivni gubitak pamćenja u poslednjih pet minuta.
Ispitivač je strog. Zove se Evroliga. A sledeći ispitni rok zakazan je već za večeras u Kaunasu. Na obali Njemena, u gradu u kojem se košarka ne posmatra kao sport, već kao deo nacionalnog identiteta, čeka nas Žalgiris. Litvanci su neobičan narod. Imaju nešto manje od tri miliona stanovnika, ali kada je košarka u pitanju, ponašaju se kao da ih je bar trideset. Kod njih se deca, čini se, ne pitaju šta žele da budu kada porastu, već samo na kojoj poziciji nameravaju da igraju.
I zato Kaunas nije obično gostovanje. „Žalgirio arena“, smeštena na ostrvu usred Njemena, jedna je od onih dvorana u kojima gostujući igrač brzo shvati da se utakmica ne igra samo protiv petorice na parketu. Igra se i protiv tribina. A tribine u Kaunasu znaju svoj posao.
Zvuči poznato? Naravno. Razlika je samo u tome što Litvanci svoju ljubav prema košarci izražavaju nešto severnjačkije, dok mi na istu temu umemo da potrošimo i glasne žice i porodične odnose. Ipak, poštovanje mora biti obostrano. Kaunas zna šta je košarkaška vernost. Beograd zna koliko ona košta. I ne mislim na cenu sezonske karte, jer je ona uglavnom skuplja čak i od toga. Večeras će na drugoj strani biti i nekoliko lica koja nam nisu nepoznata.
Sterling Braun, recimo. Čovek koji je dve sezone nosio crno-beli dres sada će pokušati da nas ubedi da mu zelena boja bolje stoji. Nećemo mu zameriti. Moda se menja. Samo bismo voleli da mu večeras šut ostane u prošlosezonskoj garderobi.
Sa druge strane, naš Žofri Lovernj dobro poznaje Kaunas. Igrao je za Žalgiris, zna kako diše ova dvorana i kako izgleda kada te litvanska publika prihvati kao svog. Ali Žofri ima jednu neobičnu osobinu. Gde god da igra, nekako uvek uspe da ponese deo Partizana sa sobom. Večeras će mu taj deo posebno trebati. Jer posle Liona, naš reket mora ponovo da postane mesto u koje se ne ulazi bez ozbiljne namere i još ozbiljnije hrabrosti.
Kevarijus Hejs je u Francuskoj ubacio petnaest poena i uhvatio osam lopti. Bio je jedan od retkih koji su zaslužili prelaznu ocenu bez dodatnog ispitivanja. U Kaunasu ga čeka Jonas Valančijunas, čovek koji izgleda kao da je izašao iz neke stare litvanske legende o divovima koji su čuvali baltičke šume. Ako Hejs želi da pokaže da je naučio nešto iz Liona, neka počne od najtežeg testa.
Karlik Džons će imati drugačiji problem. Karsen Edvards je košarkaš koji ne mora da vidi mnogo prostora da bi šutirao. Dovoljan mu je trenutak nepažnje, onaj mali procep u odbrani kroz koji ponekad prođe više poena nego kroz čitavu dobro organizovanu akciju. A Karlik? On će morati da pokaže da Partizan ume da igra organizovano i kada utakmica postane brža od njegovih misli. Ne može svaki napad biti lična inicijativa. Niti svaka izgubljena lopta povod za kolektivnu amneziju.
Luka Vildoza, koji je u Lionu trojkama vraćao Partizan u život, mogao bi večeras da se pozabavi jednom posebnom vrstom baltičke trgovine. Kaunas je vekovima bio važan trgovački grad. A Luka je već dokazao da ume da oduzme robu pre nego što stigne do kupca. Samo neka večeras preseče što više dodavanja. I neka, za razliku od ponekih naših dosadašnjih trgovinskih aranžmana, na kraju ovaj put budemo u plusu.
Lamar Stivens je u Francuskoj pokazao koliko može da bude koristan kada energiju usmeri na pravu stranu. Pet ukradenih lopti nije slučajnost, već dokaz da protivnički napad može da ostane bez lopte i kompasa. Ali ovaj put će mu biti potrebno još nešto. Mirnoća.
Jer Kaunas nije mesto u kojem možeš da izgubiš koncentraciju na tri minuta, pa da se posle čudiš kako je protivnik napravio seriju. Litvanci takve poklone ne vraćaju. Oni ih uredno upakuju, zahvale se i upišu dva boda.
Žalgiris i Partizan ulaze u utakmicu sa istim učinkom – četiri pobede i četiri poraza. Na papiru, ravnopravni. Na tribinama, prednost domaćina. U srcu, bar našem, naravno, prednost Partizana. Ali srce ne sme ponovo da bude jedino što imamo. Potrebna nam je glava. Potrebna nam je odbrana koja ne nestaje kada povedemo. Potreban nam je napad koji ne zaboravlja šta radi čim na semaforu ugleda dvocifrenu prednost. I možda najbitnije, potrebno je da naučimo da se pobeda ne proglašava pre poslednje sirene.
Jer smo se u poslednjih nekoliko dana nagledali i pobeda i poraza, i ostavki i preokreta, i ljudi koji su do juče mislili da su nedodirljivi, a danas pokušavaju da objasne kako su zapravo sve vreme bili na pravoj strani. Možda je baš zato ovaj oktobar toliko neobičan. U Srbiji se polako menjaju pravila igre. U Partizanu bismo bili zadovoljni da se za početak promeni samo jedno. Da kada povedemo jedanaest razlike, ne počnemo da igramo kao da je protivnik već potpisao kapitulaciju.
Jer pobeda nije saopštenje.
Nije predizborno obećanje.
Nije ni lepa fotografija sa semafora.
Pobeda je ono što ostane kada istekne poslednja sekunda.
A naši navijači će, kao i uvek, biti tu.
U zemlji u kojoj se ovih dana sve nešto premešta, menja i preispituje, postoji jedna stvar koja ne menja adresu. Ljubav prema Partizanu.
Momci, Srbija je ovih dana pokazala da ni jedna prednost nije večna i da se ni jedna utakmica ne završava pre poslednjeg zvižduka. Vi ste to u Lionu naučili na teži način, sada pokažite da ste lekciju razumeli. Ne tražimo da budete nepogrešivi, već da budete hrabri kada je teško, pametni kada vodite i zajedno kada se lomi. Neka baltička hladnoća ostane napolju, a neka se u vašim rukama, u vašem srcu i na tom parketu večeras rodi jedno malo beogradsko proleće. Jer zemlja koja je počela da čisti sopstveno dvorište zaslužuje i Partizan koji će konačno zauzeti mesto koje mu pripada.
Autor: MARIJA ANDRIĆ
