Rukometaši Partizana AdmiralBet oprostili su se od Lige šampiona porazom od vicešampiona Evrope, Fukse Berlina, rezultatom 40:33 (17:18). Meč na papiru nije imao rezultatski značaj, ali je imao onaj drugi, teže merljiv — pokazati da crno-beli u najjačem evropskom takmičenju umeju da izdrže tempo bar nekih četrdeset minuta protiv ekipe koja igra na drugom nivou budžeta, iskustva i rotacije. Prvih trideset minuta su upravo to i pokazali. Drugih trideset su, nažalost, pokazali ono što se znalo i pre početka takmičenja.
Prvo poluvreme koje pamti i razlika koja je stigla kasnije
Vođstvo na poluvremenu protiv Fikse Berlina nije sitnica, bez obzira na kontekst. Partizan je u prvih trideset minuta igrao hrabro, bez kompleksa, i našao način da odgovori na seriju iskusnijeg rivala. Problem je, kao i obično na ovom nivou, nastao kasnije — kada rotacija postane plića, kada se pojave sitne greške u napadu, i kada protivnik te greške kažnjava bez pardona. Sedam golova razlike na kraju deluje grubo, ali više govori o dubini Berlina nego o padu Partizana.
Vagner i Anđelković kao lice ekipe za ovo veče
Po šest pogodaka Tobijasa Vagnera i Lazara Anđelkovića nije samo statistika. To je i signal gde Raul Gonzales trenutno nalazi oslonac kada se igra protiv rivala koji od Partizana traže maksimum u svakom napadu. Anđelković je ime koje crno-beli očigledno žele da grade kroz ovakve utakmice, a Vagner je bio tačno ono što se od njega očekuje u ovakvim mečevima — stabilan, prisutan, bez skrivanja. Nije sve rešeno sa dva igrača, ali je važno da u teškoj večeri bar neko ponese odgovornost.
Liga Evrope kao realan teren za nastavak
Selidba u nokaut fazu Lige Evrope je, iskreno, mesto gde Partizan može da traži rezultat, a ne samo iskustvo. Liga šampiona je bila škola — skupa, često bolna, ali korisna. Liga Evrope je, međutim, takmičenje u kome se od crno-belih može tražiti više od pristojnog otpora. Tu se meri da li je iskustvo iz najjačeg takmičenja ostavilo trag ili je bilo samo prolazno. Raul Gonzales sada ima zadatak da ekipi koja je naučila da ne beži pred Berlinom pokaže kako se dobijaju utakmice gde Partizan ne mora da bude autsajder.
Gostujuća podrška kao deo priče
Rečenica o tome da Partizan „neće nikada ostati sam u svakom gradu ovoga sveta” nije floskula iz saopštenja. Deo oproštaja od Lige šampiona je bio i taj — ljudi na tribinama koji su putovali da bi crno-belima dali ambijent. To je stvar koju je lako prećutati kada se piše o rezultatu, ali je upravo to onaj deo Partizana koji takmičenja poput ovog čini vrednim i kada se završavaju porazom.
Oproštaj od Lige šampiona nije bio trijumfalan, ali nije bio ni ponižavajući. Partizan je odigrao kako je mogao, protiv rivala koji je trenutno iznad njegovih mogućnosti, i otišao sa poluvremenom koje će ostati kao mali podsetnik da je bilo trenutaka kada se izdržao tempo Evrope. Sada počinje drugi deo sezone, onaj u kome izgovora više nema
