Partizanova nemoć više nije utisak posle jedne loše večeri, nego obrazac koji se vidi iz kola u kolo. Uprava je u međuvremenu saopštila da će podneti ostavku ako crno-beli ne prođu u grupnu fazu Lige konferencije. Problem je što se odgovornost ne meri samo jednim evropskim ishodom. Meri se i time kako je tim sastavljen, zašto i dalje nema ni ritam, ni razliku, ni sigurnost, i zbog čega Saša Ilić ulazi u sezonu sa ekipom koja ni protiv skromnijih rivala ne uspeva da izgleda kao ozbiljan Partizan.
Ukratko
- Partizan ne deluje slabo samo rezultatski, nego i sadržajno: nema ideje, nema ritma i nema igrača koji prave razliku.
- Saopštenje o mogućoj ostavci ne rešava ništa ako prelazni rok i dalje ne donosi ono što treneru očigledno nedostaje.
- Najveći rizik je da ponovo legenda kluba plati cenu za tuđi loš posao.
Ostavka nije plan, pojačanja jesu
Ako je vrhunac odgovornosti to da uprava veže svoju sudbinu za prolaz u grupnu fazu Lige konferencije, onda je letvica postavljena pogrešno. Nije suština samo u tome da li će Partizan preskočiti jednu evropsku prepreku. Suština je u pitanju kako je došao u poziciju da mu evropski avgust ponovo izgleda kao test golog preživljavanja.
Jer problem nije nastao juče. Fudbalska Srbija naklonjena Crno-beloj boji nedeljama sugeriše da urađeno u prelaznom roku nije dovoljno. I to nije ona površna buka oko “velikog imena”, nego mnogo prizemniji i ozbiljniji alarm: ovoj ekipi trebaju igrači koji odmah menjaju nivo tima. Ne jedan dekorativni potpis. Ne jedna zakrpa. Potrebni su ljudi koji donose kvalitet, brzinu odluke, duel, pas unapred i osećaj da Partizan kontroliše meč, a ne da ga preživljava.
Saopštenje može da zvuči odlučno, ali saopštenja ne zatvaraju rupe između linija, ne vraćaju trku i ne prave višak u završnici. Pojačanja to rade. Ili ne rade, ako ih nema ili ako su pogrešno birana. U ovom trenutku, utisak je mnogo bliži drugoj varijanti.
Paradoks IMT-a: najbolji minuti došli su u porazu
Paradoksalno, crno-beli su najbolje izgledali u utakmici koju su izgubili od IMT-a 1:2. I to sa igračem manje. Bili su često na polovini rivala, pritiskali, stvarali situacije i šanse, stigli do izjednačenja preko odličnog slobodnog udarca Milana Vukotića, pa krenuli i po preokret. Umesto toga, primili su drugi gol.
To jeste pokazalo karakter. I to ne treba omalovažavati. Ekipa Saše Ilića zaslužuje poštovanje za borbu u brojčanom minusu. Ali to nije kompliment koji dugoročno umiruje. To je dijagnoza. Ako tim bolje izgleda kada ga nužda natera da igra hrabrije nego kada meč kreće iz početne ravnoteže, onda problem nije samo u rezultatu, nego u strukturi igre.
Trener je želeo Partizan koji će “ritmom gaziti rivale u Superligi”. Za sada nema ni ritma ni gaženja. Nema jasno osmišljenih akcija koje se ponavljaju i donose sigurnost. Nema dovoljno kreacije u sredini. Napad prečesto zavisi od toga da li će nešto individualno smisliti Nemanja Trifunović, Ibrahim Zubairu ili ranije Demba Sek. Kada je individualna iskra jedini plan, tim vrlo brzo počne da liči na skup dobrih namera, a ne na uređenu ekipu.
Kada te Zemun i Mačva teraju unazad, alarm već zvoni
Još je ozbiljniji problem to što Partizan nije delovao autoritativno ni protiv protivnika skromnog kvaliteta. U početna tri kola rivali su bili dve pridošlice iz Mozzart Bet Prve lige Srbije i tim koji je prošle sezone izborio opstanak kroz plej-aut. To je raspored na kojem ozbiljan favorit gradi samopouzdanje, nameće stil i popravlja automatizme. Partizan na tom uzorku nije pokazao ni jedno od ta tri.
Odbrana je matirana na svakoj utakmici od početka prvenstva. To samo po sebi ne mora da znači raspad, ali kada se spoji sa nedostatkom kreacije i sa činjenicom da protivnici trkački deluju življe, slika postaje mnogo ružnija. Ako posle pet sedmica priprema i još tri takmičarske nedelje protivnik pretrči Partizan, onda to više nije slučajna rupa u formi. To je ozbiljan znak da nešto u pripremi, selekciji ili organizaciji tima ne štima.
Jul u Partizanu često zvuči mnogo bolje nego što avgust izgleda na terenu. Ovde je problem što ni priča više ne zvuči dovoljno ubedljivo. Navijači vide isto što se vidi i iz centralne lože: tim koji je spor, tanak, lako čitljiv i bez igrača koji pravi razliku. A kad takav Partizan uđe u evropski dvomeč, pa ni protiv luksemburškog rivala ne pokaže mnogo više, onda je sasvim legitimno reći da je kriza stvarna, ne umišljena.
Ilićev račun ne sme da plati za tuđe promašaje
Bilo bi nepošteno praviti Sašu Ilića potpuno nevinim u ovoj priči. Ni stručni štab nije uspeo da poboljša ekipu skromnog kvaliteta tako da se iz utakmice u utakmicu vidi makar mali napredak. To je realna i zaslužena kritika. Ne vidi se jasan rast ni u organizaciji napada, ni u kontroli meča, ni u stabilnosti poslednje linije.
Ali još bi nepoštenije bilo praviti se da je to pre svega trenerov problem. Nije. Ovo je pre svega problem ljudi koji su bili dužni da mu daju bolji alat. Kada klubu trebaju jedan, dva, možda i tri igrača koji prave razliku, a vreme prolazi bez pravog rešenja, onda trener ne dobija šansu da sprovede ideju, nego zadatak da improvizuje sa manjkavim materijalom.
Partizan je ovakve situacije već viđao: legenda kluba dobije klupu, uz nju dobije emotivni kapital i poverenje navijača, a onda ostane sam kada sezona počne da traži konkretan kvalitet. Tada se od trenera očekuje da objasni zašto ekipa nema ono što svi vide da nema. To nije sistem. To je puštanje niz vodu uz odloženo priznavanje krivice.
Nostalgija nije plan kadra. Sećanje na dane kada su razliku pravili Saša Ilić, Radosav Petrović ili Danko Lazović ne pomaže ovom timu ako danas nema ko da povuče istu vrstu tereta. Uprava ne mora da pronađe kopije tih igrača, ali mora da pronađe fudbalere koji donose sličan efekat: kvalitet koji se oseća odmah i koji podiže ceo tim.
Zato najspornije u celoj priči nije ni poraz od IMT-a, ni loš početak, ni evropska nervoza. Najspornije je što sve to deluje predvidivo. Kao da Partizan opet kasni sa onim što je morao da uradi ranije, pa onda od trenera traži da iz ničega napravi ozbiljan tim. A ozbiljan tim se ne pravi saopštenjem, niti obećanjem ostavke ako već bude kasno. Pravi se pravim pojačanjima, jasnim planom i odgovornošću koja počinje pre poraza, ne posle njega.
ŽIVIMO CRNO-BELO, SVAKI DAN.
Piše: Volimpartizan.rs
DONIRAJ I PODRŽI RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs, možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
http://paypal.me/volimpartizan
Dinarski račun kod Yettel banke: 115-0381638123518-11
DONIRAJ I PODRŽI
RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs , možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
PayPal donacija
paypal.me/volimpartizan
