Za Zečevića kažu da je siva eminencija srpskog sporta. Oni koji ga bolje poznaju ipak tvrde da je u pitanju samo retko sposoban menadžer i čovek koji pred sobom u svakom trenutku ima cilj, do koga zna kako da stigne. Nije tajna, gost „Blica“ je idejni tvorac funkcionisanja modernog Partizana, kažu da bi “parni valjak” s njim danas bio redovan učesnik Lige šampiona. Zečević se vratio u srpski sport posle devet godina pauze, sada kroz funkciju potpredsednika Olimpijskog komiteta.
Možemo li u Tokiju da nadmašimo osam medalja iz Rija?
– Mislim da možemo. Ali sve je u sistemu finansiranja. Olimpijski komitet ima kategorizaciju sportova i njihovo finansiranje je na zavidnom nivou. Ono što je važno, smatram da zajedno sa Ministarstvom sporta moramo da prepoznamo sve te programe naših vrhunskih sportista. Vrlo je pozitivno i što je predsednik Aleksandar Vučić zainteresovan za sport i što na čelu države imate čoveka koji želi da ulaže i koji je rekao da sredstva nisu problem, samo ako postoje pravi programi i ako se ta sredstva stvarno upotrebe za finansiranje tih aktivnosti. Mi 76 odsto budžeta izdvajamo za pripreme vrhunskih sportista, a taj prosek u svetu je svega 27 odsto. To znači da smo daleko iznad svetskog proseka i da mi stvarno sredstva koja dobijamo delimo sportistima. Kada se završilo naše izlaganje budžeta pred MOK-om, Pjer Miro, zamenik direktora te organizacije, poručio je da se oseća kao da je na odmoru kada predstavljamo program. To potvrđuje da je saradnja našeg i Međunarodnog olimpijskog komiteta odlična.
Šta je presudilo da se vratite sportu kao funkcioner?
– Kada je Božidar Maljković bio predložen za predsednika Olimpijskog komiteta rekao je da bi voleo da mu budem saradnik. To mi je s jedne strane predstavljalo čast, ali s druge i izazov. Zato što sada mogu da doprinesem na mnogo širem planu. Kada sam radio u Partizanu, brinuo sam o fudbalskom klubu, ovo je sada ipak jedan širi, nacionalni aspekt. Znanjem i iskustvom mogu da doprinesem i podignem celu tu organizaciju na još jedan viši stepen. I dobro nam ide. Ekipa s kojom sarađujem je sjajna. Maljković je izuzetan sportski radnik, čovek sa ogromnim iskustvom i sa velikim rezultatima iza sebe. Zadovoljstvo je raditi u takvoj ekipi.
Akcenat stavljate na individualni sport?
– Pazite, u devet individualnih sportova mi trenutno imamo oko 40 potencijalnih kandidata za Olimpijske igre, a pola od njih su kandidati i za medalje. Samim tim, svakako da treba uložiti i novca i napora da se te pripreme realizuju. Stalno ponavljam, mislim da smo već na granici kašnjenja za realizaciju tih programa jer ova i sledeća godina su presudne da bi se došlo do Olimpijskih igara. Ulagati sredstva u olimpijskoj godini nema svrhe. Mi sada moramo da pripremamo sportiste da ostvare vrhunske rezultate za tri godine. To je proces koji u sportu mora da se ispoštuje. Sport je isuviše ozbiljna priča da bi se tu nešto preko kolena odlučivalo. Uz ovu podršku države koju imamo, mislim i da su naši ciljevi ostvarivi.
Pratite FK Partizan?
– Pratim, pratim… Ali ne više onom dinamikom kao kada sam bio profesionalac. Normalno, svaka pobeda me raduje, svaki poraz me boli. Mislim da je ovo sadašnje rukovodstvo dovoljno i zrelo i pametno da vodi klub, da poboljša infrastrukturu i beleži dobre rezultate. A unutra sam involviran onoliko koliko me zovu i pitaju za savet. Inače, ne pada mi na pamet da se operativno mešam u bilo koju delatnost u okviru kluba.
Rezultati “večitih” u Evropi?
– Samo to što su Partizan i Crvena zvezda po prvi put zajedno prezimili u Evropi izuzetan je rezultat za naš fudbal. To treba da bude veliki podstrek za budućnost, naravno, ako se radi na pravi način. Samo rezultati su ti koji opravdavaju ulaganja i organizaciju. E sad, da li ćemo znati ovo da iskoristimo ili ne, zavisi od nas samih.
A prepucavanja čelnika dva naša najveća kluba?
– To apsulotno šteti ne samo fudbalu, već i sportu. Partizan i Zvezda su nosioci sportske kulture u Srbiji i ta prepucavanja preko medija štete i ugledu i odnosima. To posle stvara i tenziju na tribinama, i na kraju trpi sport.
Bili ste nosilac projekta izgradnje stadiona Partizana?
– Mi smo prošli javnu raspravu, doneli smo planska dokumenta i praktično je samo trebalo da izađemo pred Skupštinu grada da se taj generalni plan usvoji. Međutim, sve je odjednom zaustavljeno. A baš smo daleko otišli, imali smo potpisan i ugovor sa švajcarskom firmom “Maraci”, koja je sagradila stadion u Bernu na kome se posle igralo Evropsko prvenstvo. Isti takav je i Partizan trebao da ima. Potpisani su ugovori i za hotel i šoping mol, projekat je bio 90 odsto realizovan. Samo je falio taj jedan dokument, ali je to neko sprečio sa najvišeg nivoa i danas mi samo ostaje da žalim za tim jer mislim da bi Partizan već 2010. igrao na novom stadionu.
U planovima države i FSS je izgradnja nacionalnog stadiona?
– Praviti nacionalni stadion i naterati Partizan i Crvenu zvezdu da igraju na njemu, kao što to rade Inter i Milan na “San Siru” – nije moguće. Eto, čak i Inter i Milan hoće da se razdvoje. Mi smo u jednom momentu hteli da “umijemo” oba naša velika stadiona, da oni sutra imaju vrednost i za održavnje neke utakmice Evropskog prvenstva, ali… Sam nacionalni stadion neće se pokazati kao pravo rešenje, ali je to odluka države i protiv toga ne možemo da pričamo. Na kraju krajeva, kad je već tako, onda to treba sprovesti do kraja. Ali, posle treba i održavati taj stadion.
Problem sporta su i huligani?
– Pre svega, treba odvojiti prave navijače od huligana. A onda, sve što se podrazumeva pod huliganstvom treba rešavati na jednostavan način. Postoji zakon o tome, treba ga samo primeniti. Ali prvo mora i država čvrsto da stane iza toga, kao što je to uradila Margaret Tačer u Engleskoj. Vama je sada uživanje da gledate utakmicu Premijer lige, trener maltene priča sa gledaocima koji sede odmah pored njega, ali nikome ne pada na pamet da ga vređa ili skače zavrat. Primena zakona može sve to reguliše. E sad, koliko smo spremni na sve to, veliko je pitanje.
Koliko smo spremni za privatizaciju?
– O privatizaciji se pričalo još dok sam bio aktivan u Partizanu. Ne treba bežati od toga, privatizacija može da donese samo dobro. Da se svi privatizuju, to nije realna priča, ali vi i u Francuskoj, Španiji i ostalim zemljama imate neke klubove koji su privatizovani, a neke koji su pod patronatom opštine ili velikih kompanija kao velikih sponzora. Ako ćemo već da se privatizujemo, onda treba delovati brzo, efikasno, i treba pre svega doneti prave propise. A posle ih i sprovesti.
Da li je privatizacija možda rešenje i za KK Partizan?
– Kada neko neprikosnoveno 30 godina vlada jugoslovenskom košarkom, onda dođe i do zasićenja, do poremećenih odnosa, pa malo i do krize u rezultatima. Ova trenutna kriza ima dva razloga. Jedan su materijalna sredstva koja privreda izdvaja za realizaciju programa vrhunskih rezultata, a drugi malo i neka nespretnost u unutrašnjoj organizaciji i tehnologiji rada. Dok ste imali određenih sredstava, imali ste mogućnost da dovodite i igrače sa strane, a zapostavili smo sopstvenu školu i rad sa našim mladim igračima. Kada sve to stavite na gomilu, dobijete ovu krizu, a najveći kamen spoticanja je taj dug. On iznosi nekih sedam miliona, a to je za košarku ogroman novac.
Zvezda je preuzela primat?
– Zvezda je uspela da napravi prekretnicu. Dobili su i malo veću podršku celog društva, a rezultati koje postiže su adekvatni tim ulaganjima i podršci koju uživa.
Reprezentacija je za tri godine osvojila tri srebra?
– Mi smo košarkaška nacija oduvek bili, zar ne? Eto, s malo doterivanja i malo boljom organizacijom u Košarkaškom savezu opet imamo i pravi rezultat. Od 1970. do 2002. godine, kada smo bili prvaci sveta, uvek smo bili u vrhu svetske košarke. Kada se rasturila Jugoslavija, nama su ostali kadrovi koji su do tada stvarani što ne možeš da srozaš preko noći. Posle smo imali i prelazni period, i kao društvo u celini, mnogi kvalitetni igrači su otišli u NBA ligu, imali smo i nespretnih poteza u određivanju selektora… Ipak, malo-pomalo, došli smo u krizni period, ali s obzirom na to da smo košarkaška nacija, uspeli smo da se vratimo i da opet dođemo u dobru poziciju.
Košarkašice? Povratak Marine Maljković?
– Rezultat koji su postigle na čelu sa Marinom je dokaz da više treba da ulažemo u ženski sport. Tu stvarno možemo da ostvarujemo vrhunske rezultate i moja teorija je uvek bila da je lakše ulagati u ženski nego u muški sport. U muškom je veća konkurencija, tako da tu sa mnogo manje sredstava možemo doći do medalja i pravih rezultata. Samo su potrebni pravi ljudi, kao što je Marina, koja je profesionalac i neverovatno sistematična i odgovorna osoba. Mislim da će opet ostvariti pravi rezultat i da je njen povratak velika stvar za žensku košarku.
Za vas kažu da ste siva eminencija srpskog sporta?
– Kada ste sportista 12-13 godina, a funkcioner još 30, i kada penziju zaradite u sportu, onda krene da vas prati ta fama. Dobijete taj oreol. Što vas više spominju, to vam više i taj oreol raste. Ja ipak mislim da se tu podosta preteruje.
Nema vas puno u javnosti?
– I kada sam profesionalno radio nikada se nisam puno pojavljivao u javnosti. To je moj princip. Postoje trenuci kad treba biti aktivan, najviše u nekim kriznim periodima, ali s obzirom na to da je Partizan u moje vreme funkcionisao stabilno, onda nije bilo potrebe ni da puno pričam
