Kada centar koji se vratio posle više od jedne decenije uzme na sebe da novim saigračima objasni šta znači Partizan, to nije marketinški potez. To je priznanje da klub još uvek živi od nepisanih pravila koje neko mora da prenese. Žofri Lovernj, prvi strani kapiten u istoriji crno-belih, u razgovoru za klupski sajt najavio je upravo takav zadatak — zajedno sa Vanjom Marinkovićem.
I baš tu leži ono što vredi pohvaliti pre svega ostalog.
Inicijativa koja se ne kupuje ugovorom
Lovernj je mogao da priča o formi, o kilažama, o tome kako se oseća fizički. Umesto toga, prva stvar koju je istakao jeste plan da sa Marinkovićem sedne pored novajlija i pojasni im gde su došli.
„Pričaćemo sa svima sa Vanjom. Moramo da budemo sigurni da svi znaju šta je Partizan.“
Ovo je rečenica koja u prevodu znači mnogo više od PR fraze. Znači da dvojica igrača koji su prošli i evroligaška takmičenja i domaći pritisak preuzimaju odgovornost koju često niko ne preuzme dok ne bude kasno. Francuz je Partizan upoznao još kao mlad igrač pored Duška Vujoševića, a Marinković je crno-belo iskustvo skupljao i u najtežim sezonama. Njih dvojica dobro znaju šta znači obući ovaj dres — i, još važnije, šta se dešava kada neko to ne shvati na vreme.
Nije problem što stranci dolaze u Partizan. Problem je uvek bio što ih niko ne uvede u sistem pre nego što ih prva loša utakmica u Areni proguta.
Trinaest godina kasnije, ista adresa, drugačija uloga
Lovernj se ne pravi da je isti onaj momak kojeg je Vujošević oblikovao.
„Prođe vreme, više od 13 godina. Osećam se mlado, ali nisam više. Manje kose, ali više mišića. Imam mnogo više iskustva nego ranije, igrao sam u NBA, za nekoliko ekipa u Evroligi i želim da pomognem mlađim igračima.“
Ovo je zdrav odnos prema sopstvenoj karijeri. Francuz zna da nije doveden da bude ono što je bio 2012, nego da bude ono što tada nije mogao — igrač koji nosi svlačionicu koliko i reket. Kada je tokom leta radio sa Lukom Vujoševićem, sinom trenera koji ga je napravio, krug se zatvorio na način koji retko koji povratnik uspe da isprati.
Realan pogled na pripreme, bez naduvanih obećanja
Ono što je posebno prijatno čuti od kapitena jeste izostanak velikih reči.
„Dobro je. Potrebno je vremena da napravimo tim, ali biće bolje nego prošle godine – to je najvažnije. Da ne postavljamo sad nedostižne ciljeve. Moramo mnogo da radimo, sezona će biti duga. Sad je najbitnije ponašanje i da se vredno radi. Da bi napravio tim, potrebne su dve godine.“
Ovo je jezik iskusnog igrača, ne jezik osobe koja pokušava da smiri navijače. Lovernj otvoreno kaže da tim još nije tim i da ozbiljno građenje traži vreme. To je poruka koju bi navijači Partizana trebalo da čuju češće, i od igrača i od uprave, jer preterana obećanja iz jula obično najskuplje koštaju u martu.
Zašto ovo mentorstvo može stvarno da napravi razliku
Partizan je poslednjih sezona imao problem sa uklapanjem novih igrača u ono što tribine i klupska istorija zahtevaju. Kada odgovornost za taj proces preuzmu kapiten domaći i kapiten stranac — a obojica su prošli evropske svlačionice i znaju cenu profesionalizma — verovatnoća da neko zaluta u sopstvenoj ulozi postaje manja.
Neće ovo rešiti sve. Mentorstvo nije zamena za rotaciju, za šut sa distance ili za zdravlje ključnih igrača. Ali jeste temelj bez kojeg sve ostalo brže puca.
Ako Lovernj i Marinković ovaj plan sprovedu do kraja, Partizan će imati ono što je često nedostajalo poslednjih godina — svlačionicu u kojoj se zna ko šta radi i zbog čega. A to je jedna od retkih stvari koje se ne mogu kupiti u prelaznom roku.
