Saša Ilić ostaje trener Partizana. Odluku o odlasku, koju je sam doneo posle poraza od Mladosti, promenilo je veče protiv Hetafea — pun stadion, ovacije i podrška koja je, po njegovim rečima, obavezala. Pred meč sa OFK Beogradom u ponedeljak od 19 časova, Ilić je na konferenciji za medije potvrdio ono što je juče popodne procurilo iz Humske: nastavlja posao, i to sa jasnom porukom da Partizanu „mora da bude bolje, jer gore ne može”.
Ovo je momenat u kome je lakše dati efektnu izjavu nego napraviti stvarnu razliku. Ilić je izabrao da uđe u tu razliku, iako priznaje da je do juče bio na drugoj strani odluke.
Odluka koju je promenila jedno veče
Retrospektivu je dao sam:
„Posle poraza od Mladosti podneo sam ostavku. Uprava me je zamolila da zbog delikatne situacije vodim i utakmicu protiv Hetafea. U međuvremenu smo imali i sastanak sa navijačima. Dali su nam podršku, jer misle da je ovo najbolja ekipa za ozdravljenje Partizana.”
Onda je usledio četvrtak, i pun stadion koji ga je vratio na klupu:
„Ono što se meni desilo na poslednjoj utakmici, počev od ispunjenog stadiona, atmosfere i podrške koju sam dobio, obavezuje me da ostanem na ovom mestu. Ja sam čovek od reči, međutim neke stvari su se promenile. Nisam mogao tako nešto ni u najluđim snovima da zamislim.”
Ovo je iskren opis. Ali istovremeno je i najosetljivija tačka cele priče. Odluka koja se menja pod uticajem emocije jeste ljudska, i navijački razumljiva — ali u Partizanovoj situaciji, na tabeli koja boli, ta odluka mora vrlo brzo da dobije potvrdu u rezultatu. Emotivni kredit iz jedne noći ne traje dugo ako ponedeljak ne donese pobedu.
„Nisam došao kao tutuban” — mera za sam početak
Na pitanje o kompetenciji, Ilić je bio direktan:
„Ja sam se pripremao za ovo. Znao sam da će jednog dana doći. Nisam došao kao neki tutuban. Uvek sam imao određeni pomak u odnosu na prethodnu sezonu.”
Rečenica koja će verovatno obeležiti dan. Ima u njoj i samosvesti i tihe odbrane od kritike koja se poslednjih nedelja skupljala oko njegovog imena. Ilić se ne pravda, ali jasno stavlja do znanja da za sebe ne prihvata etiketu improvizatora.
Uz to, nudi i realan okvir situacije, bez skrivanja:
„Ograničeni smo budžetom, ne možemo da se razbacujemo novcem. Puno igrača došlo je iz faze neigranja. Nikad nemaš vremena, nadaš se da će se desiti — nije se desilo.”
To je najpošteniji deo obraćanja. Partizan je tu gde jeste zbog niza godina, a ne zbog jedne utakmice. Ilić to priznaje, i istovremeno preuzima obavezu da stručni deo posla „odrade kako treba”. Navijački instinkt ovde vuče na oprez: obećanja su lakši deo, izvedba tek sledi.
OFK Beograd, tabela i Zubairu
Za meč u ponedeljak trener veruje da injekcija samopouzdanja iz četvrtka može da se prenese na igru:
„Već smo dovoljno kikseva napravili, bodova izgubili. Igramo pred našom publikom, dolazimo iz odlične predstave protiv Hetafea i mislim da možemo da odbradujemo navijače.”
O rivalu je odmeren — priznaje OFK Beogradu brzinu u napadu, ali insistira da će „puno toga zavisiti od nas”. Standardni trenerski jezik, ali u ovom kontekstu i logičan: Partizan sada nema luksuz da se prilagođava, mora da nametne svoje.
Zanimljivije su vesti iz svlačionice. Ibrahim Zubairu i dalje trenira odvojeno i, kako kaže Ilić, „od njega samog zavisi kada će se vratiti” — uz smernice o tome kako se ponaša igrač Partizana. Demba Sek je, s druge strane, protiv Hetafea pokazao šta može, ali oscilacije mora da svede na minimum. Dve različite priče, dva testa autoriteta novog-starog trenera.
Tabelu Ilić ne gleda. Poruka je jasna: „Ne sećam se da je Partizan nekad u istoriji bio tako nisko, to mora da im bude motiv.” Rečenica koja bi trebalo da bude tetovirana u svlačionici do ponedeljka uveče.
Ostaje ono što je i sam Ilić priznao — ne zna kada će biti bolje, ali veruje da hoće. Ponedeljak neće rešiti Partizanovu sezonu, ali će vrlo brzo pokazati koliko je duboka razlika između ovacija iz četvrtka i pobede koja je klubu, u ovom trenutku, potrebnija od svake atmosfere.
