Slegli su se malo utisci posle spektakularne utakmice na Tašmajdanu, gde su se od reprezentacije Srbije oprostili Živko Gocić i Slobodan Nikić. Nije bilo lako kapitenu i najtrofejnijem vaterpolisti na svetu kada je pet minuta pre kraja Dejan Savić zatražio tajm-aut, a njih dvojica sami ostali u bazenu. Publika je pozdravila višeminutnim aplauzom, a saigrači su im poklonili stolice sa natpisima „Čiča Žile“ i „Čiča Boba“.
– Iskreno i dalje se ne osećamo kao legende. Imamo utisak da se sve dešavalo nekom drugom – priča danas Živko Gocić za Novosti i dodaje:
– Utisci su se malo slegli. Prebirem po glavu, pokušavam da se setim mnogo toga. Ponoviću se po ko zna koji put kada kažem da je osećaj bio predivan, da lepši kraj karijere nisam mogao da zamislim – emotivan je Gocić.
A kada se seti šta su sve za njih dvojicu izgovorili saigrači, legende sav se naježi.
– Kada čujem, pročitam šta su sve izrekli o nama ne mogu a da ne zaplačem. Srce mi je puno kada govore o nama. Uspeli smo svih ovih godina da budemo nerazdvojni, da živimo kao jedan. To je nešto što mi je najupečatljiviji u reprezentaciji – ističe Gocić.
Ono što su ostvarili u reprezentaciji je impresivna, nestvarna priča. Od kada je postao kapiten, Gocić je znao samo za trofeje:
Ni Slobodan Nikić nije imun posle svega što se izdešavalo na Tašmajdanu. Nije ni slutio da će Živko i on danima biti u žiži interesovanja javnosti.
– Potrebno je neko vreme da se slegnu emocije. Sinoć je sve pucalo od emocija, bilo je prelepo. Mi smo ushićeni, ali u suštini bila je ovo pobeda vaterpola – priča Nikić.
Vaterpolo svet ne pamti ovakav oproštaj. Naši asovi se nadaju da će „Dani vaterpolo šampiona“ postati tradicionalni:
– Razlog svega ovoga su osvojene medalje, jer smo u protekle tri godine bili svuda dominantni. To je neverovatno, ne znam da li se ikad desilo, ne samo u našem, nego u bilo kom drugom sportu. To je razlog što je bio emotivan naboj, što su došli naši bivši asovi, što su došle velike zvezde iz sveta. Vaterpolo ovo zaslužuje svake godine, a ne kada se osvoji olimpijsko zlato posle 28 godina.
Priznaje Nikić da su ih saigrači prijatno iznenadili darivanjem stolica za uživanje:
– Neverovano je koliko smo zajedno i nikad se nismo izdvajali. To je pozitivna strana koja nam je dosta pomogla u teškim situacijama, kada nam nije išlo, kao u Riju. Tamo smo se izvukli samo zbog toga, jer da smo imali dvojicu, trojicu koji nisu svim srcem uz zajednički cilj, koji ne veruju, to ne bi uspelo.
(Foto: Nenad Negovanović, Olimpijski komitet Srbije)
Andrija Prlainović je emotivno doživeo rastanak:
– Otišla su dva velika šampiona, ali za nas dva velika drugara, čoveka sa kojima smo proveli gotovo celu reprezentativnu karijeru. Ovaj trenutak je morao da dođe, jer u životu sve lepe stvari imaju kraj. Bilo je uživanje biti ovde.
Mladi Dušan Mandić je istakao da je uz Žileta i Bobu sazreo:
– Uz njih sam sazreo što kao vaterpolista, što kao čovek i neizmerno sam im zahvalan. Dali su neverovatan doprinos srpskom vaterpolu. Video sam da su ih emocije na kraju savladale – kaže Dušan Mandić.
Rastanak sa prijateljima teško je pao i saigračima. To podvlači i novi kapiten Filip Filipović:
– Kada se opraštate od dvojice velikih prijatelja, ljudi, sportista emocije ne mogu da izostanu. Onaj koji je mislio da ćemo ih ispratiti samo sa osmehom ne poznaju ovu ekipu u dušu. To je ono što nas je krasilo i što će nas krasiti u budućnosti, jer imamo dušu.
Stefan Mitrović ističe da su nezamenljivi:
– Znali smo da će biti emotivno. Hvala svima što su ulepšali oproštaj Bobana i Žileta od reprezentacije, nas saigrača. Sigurno je da su oni nezamenljiv kamenčić u mozaiku koja je naša reprezentacija imala i da to nikad nećemo moći da prebolimo iz nama znanih razloga. Ako je neko zaslužio ovakav oproštaj to su njih dvojica zajedno – zaključuje Mitrović
