To nije samo o sportu. Ni samo o klubu. To više nije o košarci. To je o pogledu na svet. To je o shvatanju svog poziva i misije
Piše Mirjana Narandžić
„Možeš i sama“, rekao mi je sredinom devedesetih godina deda, majčin otac, nakon što mi je skinuo pomoćne točkove sa bicikla i pravio se svega nekoliko metara da drži zadnji deo sedišta, sve dok se u nekom trenutku nisam okrenula i videla ga kako stoji sa strane i uvereno izgovara to „možeš i sama“.
„Možeš i sama“ je prva stvar koja mi je od tog čoveka ostala.
Druga je „ljubav prema klubu“. I to ne u onom smislu u kom se, da bi bio prihvaćen od jednih ili drugih, praviš da te nešto zanima više nego što te iskreno zanima.
Već u onom istinskom smislu loženja (on to sigurno tako ne bi imenovao, to bih ja, 2023. godine imenovala tako) na nešto, u onom smislu u kom ti bivaš deo nečeg mnogo većeg od sebe samog.
Tu negde između tog „možeš i sama“ i „pripadanja nečem većem“ leži, po mom osećaju, lepota koju čini navijanje za Partizan.
Jer nisu svi navijači isti. I ne treba da budu. Nema dva ista čoveka, ne mogu biti ni dva ista navijača, bez obzira na to što vole istu stvar.
I to je, kada je u pitanju ovaj klub, potpuno u redu.
Od kad ti navijaš za Partizan?
Da, u srži navijanja je glasnoća. Potreba da se nadjača onaj drugi, ali ima nešto i u tome kada napokon posle (sledi omiljena sintagma srpskog novinarstva) turbulentnih dvadesetih uđeš u još turbulentnije tridesete (samo u nekom drugom smislu), kada izgubiš potrebu da vičeš, jer shvatiš da je mnogo efektnije da govoriš svojim regularnim tonom.
Kad prestaneš da se ljutiš na ljude koji ne misle kao ti. Kad prestaneš da podižeš zidove oko onih čije borbe ne razumeš. Tad negde fokus sa onog što ne voliš, a o čemu konstantno pričaš, prebaciš na ono što voliš. Ne zato što odjednom želiš da budeš priučeni lajfkouč, nego zato što nemaš kapacitete.
Zato ovaj i ovakav KK Partizan dolazi u najboljem mogućem trenutku. Zato što želiš da budeš na strani onog ko pobeđuje. I dalje „možeš i sam/a“, ali ta potreba da budeš deo tima koji pobeđuje, nekako postaje dominantna.
Zato se ponovo javlja potreba da se o tome govori naglas. Zato, donekle, i čitate ove redove.
Loženje na loženje
Devedeset druge godine se, prirodno, ne sećam, ali volim priču o devedeset drugoj. Volim ceo taj momenat preuzimanja odgovornosti u nekom filozofskom smislu, to stanje svesti u kom Đorđević tih nekoliko sekundi zna da može i da promaši, ali ga to ne spreči da šutira. Strah od promašaja ne nadjača kvalitet, talenat, ne nadjača odgovornost, ne nadjača želju za pobedom, ne nadjača sve treninge. Dobiješ loptu i tačno znaš šta radiš sa njom, bez straha. Bar bez onog koji parališe. Bar bez onog koji se vidi.
O tom potezu se u mojoj porodici toliko pričalo da sam ja čak i pre nego što sam videla snimak (pre interneta i YouTube platforme) povodom neke od godišnjica tačno znala kako je to izgledalo. Dobiješ loptu, trčiš i šutiraš. Zvuči jednostavnije nego što zaista jeste. A izgleda?
Pa izgleda najsamouverenije na svetu. Izgleda tako da ne možeš da zamisliš kako je bilo ljudima koji su to gledali što uživo, što u svojim stanovima. Izgleda tako da se svaki put naježiš kao da gledaš uživo.
Jer to više i nije samo o sportu. To više nije samo o klubu. To više nije o košarci. To je o pogledu na svet. To je o shvatanju svog poziva i misije
Dakle, tog „the loženja“ povodom pokoravanja Evrope se ne sećam. Imam neko lažno sećanje na to. Od priča i pričanja, prepričavanja kako se i gde se gledalo to finale. Ali nisam mu svedočila.
Prvo loženje kom jesam svedočila, odnosno trenutak u kome se zapravo inicijalno javila potreba da se na neki način bude deo tima koji pobeđuje, da se o tome priča i pomalo bezobrazno nabija na nos ovima „sa druge strane“ bilo je, čini se, u onom „pretpubertetskom“ periodu i odnosilo se tada na FK Partizan i onaj čuveni penal Milivoja Ćirkovića protiv Njukasla.
Ja sam tad mislila da ćemo mi osvojiti Ligu šampiona. Čak i onda kad smo dobili grupu u kojoj su i Real Madrid i Murinjov Porto, koji ju je te godine i osvojio.
Partizan nije prošao grupe, a ja sam prešla u nekakvu fazu „tihovanja“, tog navijanja iz senke, ispitivanja o ekipama, trenerima. Znaš sve uvek, ali o tome ne pričaš van nekog sopstvenog socijalnog babla.
A taj babl je naravno mnogo spontaniji, mnogo iskreniji, mnogo srčaniji, biva glasan u svim fazama, taj „mali krug velikih ljudi“ nema onaj već spomenuti strah od promašaja, pa potpuno ignoriše gotovo pa sezonsku smenu trenera u fudbalskom klubu i za svakog novog veruje da je baš on taj.
Što se košarkaškog kluba tiče (u ovom milenijumu), gotovo idolopoklonički se prati Duško Vujošević (u oba mandata), obožava se Trinkijeri, ali istinski bum kod ovih što izgledaju kao da su uspavani pravi – Željko Obradović.
Ne samo zato što se pod njegovom dirigentskom palicom desila 1992. godina, ne zbog tih njegovih intervjua u kojima na najjednostavniji mogući način govori o svom poslu i ulozi unutar tima, ne samo zbog te njegove filozofije, već upravo zbog tog njegovog loženja na ono čime se bavi, tog klipa koji godinama kruži netom, a u kom zajedno sa harmonikašem na melodiju pesme Hanke Paldum otpeva „Sve za ljubav, sve za Partizan“.
I to je srž.
Srž
„People love what other people are passionate about“, kako bi rekla Ema Stoun u ulozi Mie Dolan (da, taj film, veći od svega, lajtmotiv je svakog mog teksta).
Zato se Đorđevićeve trojke protiv Huventuda sećam kao da sam je videla – jer sam videla loženje ljudi koji jesu.
Zato kada pročitam intervju Željka Obradovića u kome kaže da ne postoji ništa u košarci što nije izmislio igrač i da trener koji to prepozna – pobeđuje, ne mogu a da se ne prebacim na stranu ovih glasnijih.
Makar u ovom pisanom, virtualnom smislu, jer mi je za to „the loženje malog kruga velikih ljudi“ potrebno još nekoliko godina.
Jer to više i nije samo o sportu. To više nije samo o klubu. To više nije o košarci. To je o pogledu na svet. To je o shvatanju svog poziva i misije. To je ono kad znaš da „možeš i sam“, ali da nema uvek potrebe za tim.
Originalni članak: Velikeprice.com
