Dragi Kaličanin, nekadašnji štoper Borca iz Čačka, Partizana, Saragose i Prištine
Iako je igrao na poziciji štopera Dragi Kaličanin često se upisivao u strelce. Naime, osamdesetih godina prošlog veka slovio je za jednog od nepogrešivih izvođača najstrože kazne. U Partizanu mu je bilo prelepo.
I dok je igrao za Borac iz Čačka, imao je poštovanja prema fudbalerima drugoligaša Trepče, Sutjeske, Prištine… I kada je bio prvotimac crno-belih cenio je asove Crvene zvezde, Hajduka, Dinama, Vojvodine, niškog Radničkog, Olimpije, a kad se preselio u Saragosu valjalo je biti džentlmen i fudbalski ratnik istovremeno protiv asova kakvi su Butragenjo, Hugo Sančez, Valdano, Štilike, Šuster itd.
Da bi stigao do svog Partizana, reke znoja prolio je u dresu čačanskog Borca.
Tadašnja Druga liga bila je izuzetno jaka. Takmičili su se Sutjeska, Trepča, Priština, Vlaznimi, Lirija… Zaista, veliki broj jakih ekipa, a svi stadioni bili su krcati. I mnogo drugoligaških igrača prešlo je u elitno takmičenje. Primera radi, kad sam dolazio u Partizan, u Crvenu zvezdu je iz Trepče stigao Dragan Miletović. Igrati četiri godine tu ligu bilo je dragoceno iskustvo i kasnije mi je to i te kako pomoglo – kaže Dragi Kaličanin.
Rođen je 28. oktobra 1957. u mestu Štavalj, u opštini Sjenica.
– U mom selu svi partizanovci. Dolaze u Beograd, često gledaju crno-bele. I jedan moj rođak redovno dolazi na Partizanove mečeve.
U dresu Parnog valjka odigrao je mnogo utakmica. Na poziciji štošera pet sezona je igrao u tandemu sa Nenadom Stojkovićem, a kasnije i Ljubom Radanovićem. Pamti se titulu iz 1983.
– Sa mnogim saigračima postao sam veliki prijatelj. Pokojni Zoran Čava Dimitrijević bio mi je venčani kum. Sa njegovom suprugom i sinom se često čujem. Oni više žive u Francuskoj nego što dolaze ovamo, ali kad su u Srbiji uvek dođu kod nas i to kumstvo je neraskidivo. Od Čave sam bio stariji pet godina. Bio je vanserijski talenat, ali nije voleo da živi sportski. Ljudi iz Partizana su preko mene pokušavali da utiču na njega. Dobar sam i sa Radetom Zaladom, Mićom Radovićem, Nenadom Stojkovićem, Milošem Đelmašom, Ljubom Radanovićem. Doduše, Radanović živi u Belgiji, a Slobodan Rojević u Švajcarskoj, pa ne mogu često da ih vidim. Ponekad se okupimo na utakmicama naših crno-belih.
Kvins Park Rendžers je 24. oktobra 1984. prosto samleo tim Partizana, bilo je 6:2, ali Parni valjak je u Beogradu 7. novembra, na krilima svojih pristalica načinio sportsko čudo, pobedio sa 4:0. Dragi Kaličanin bio je strelac drugog gola. Ističe da mu je to najdraža utakmica u karijeri.
– Dugo smo u prvom meču u Londonu nosili se sa protivnikom. Našem golmanu Fahrudinu Omeroviću to je bila jedna od prvih utakmica u dresu Partizana, kao da se bio uplašio. Bio je malo nesiguran, ali i cela naša zadnja linija. Primili smo smešne golove. Videlo se, ipak, da smo bolja ekipa. Odmah kada smo stigli u hotel obećali smo sebi da u revanšu nismo bez šansi. I zaista bilo je 55.000 ljudi. Bili smo ubeđeni da ćemo proći dalje. Kod 4:0 za nas oni su imali zrelu priliku, ali dobro se završilo. Pokojni Dragan Mance dao je dva gola i molio me da izvede penal. Iz kluba su uvek me kritikovali zašto ulogu penaldžije prepuštam nekom drugom.
Originalni i ceo članak: štampano izdanje Sportski žurnal.rs
