Ljubomir Vorkapić, nekadašnji as Vojvodine, Partizana i više inostranih klubova
Ljubomir Vorkapić je plodnu karijeru počeo u Šparti iz Belog Manastira, ali je najsvetlije trenutke doživeo sa Vojvodinom i Partizanom. Danas je menadžer, pošto je u igračkim danima stalno ponavljao da trener nikada neće biti.
Novosađani su dva puta bili osvajač titule u šampionatu Jugoslavije. Prvi put to se dogodilo 1966. u generaciji Silvestera Takača, Ilije Pantelića i drugih junoša. Ona druga, i poslednja, titula stigla je 1989. Lale su tada pobeđivale Crvenu zvezdu, Partizan, Hajduk, Dinamo i prve prošle kroz cilj. Jedan od onih koji je barjak slave i trijumfa nosio širom nekadašnje zemlje bio je Vorkapić, fudbaler ofanzivnih zadataka i velikih mogućnosti.
Rođen je 19. februara 1967. u Osijeku. Nekako je logično bilo da iz Šparte iz Belog Manastira pređe u Osijek, ali njegovo fudbalsko stasavanje teklo je drugačije.
– Sa 18 godina otišao sam na služenje vojnog roka. Po povratku bio sam na pripremama Šparte. Meč je gledao tadašnji trener Vojvodine i raniji trener vinkovačkog Dinama Tonko Vukošić. Utakmicu koju je on pratio odigrao sam bogovski i odmah je usledio poziv iz Vojvodine. Iste godine sam i stigao u Novi Sad – pojašnjava Vorkapić.
Ljubomir je sa Vojvodinom 1989. bio najbolji u Jugoslaviji. Maras, Mijić, Šapurić, Mihajlović, Vujačić, Jokanović, Mijucić, Punišić, Tanjga, Vujačić, Joksimović, Vorkapić i drugi, predvođeni legendarnim Milošem Šestićem, za kojeg po povratku iz Grčke nije bilo mesta u njegovoj Zvezdi, mnogima su pomrsili račune. Konkurencija je bila jaka, ali imali su kvalitet za potvrđeni uspeh.
– To je bio spoj iskustva i mladosti. Nas mlađe predvodili su Šestić, Šapurić, Maras. Naravno, zasluge pripadaju i treneru Ljupku Petroviću.
Šele, mag fudbalske igre, tokom sezone u kojoj se vojevala bitka za titulu bio je ljut na rukovodstvo Vojvodine što mu nisu dozvolili da se ponovo otisne u pečalbu. Umesto njega zaigrao je Vorkapić i sve je bilo kao iz najlepšeg sna.
– Sticajem okolnosti pozvan sam na tu utakmicu, pošto Šele nije putovao. Ne znam šta se u tom času zbivalo između njega i uprave Vojvodine. Počeo sam utakmicu, pobedili smo Velež u Mostaru sa 1:0 i tako sam svoje mesto u prvom timu zacementirao.
Iz tih setnih, divnih i davno prohujalih dana pamti se da su Vorkapić, Siniša Mihajlović, Miroslav Tanjga i Slaviša Jokanović krišom napustili hotel i otišli u diskoteku, ali Ljupko Petrović je tada često kontrolisao novosadske lokale, želeo je mir i profesionalizam, oboje su neophodni na putu do cilja.
– Sve je tako bilo. Mi smo iz karantina otišli u jednu diskoteku. Kad smo se vraćali, u hotelu je gorelo svetlo. Uhavtila nas je panika, mislili smo da su nas provalili. Međutim, setili smo se da je svetlo gorelo i kad smo odlazili. Bilo je niz anegdota na period koji je bio lep.
Ljupko u izvidnici, a oni u skrivanju iza muzičkih kutija…
– Ha, ha… Kad je Ljupko ušao u diskoteku nama su javili i sakrili smo se iza zvučnika. Kad je on prošao lokal i uverio se da nema nikog od nas, izašli smo kad je „opasnost” prošla.
Vorkapić je igrao protiv mnogo vrhunskih asova. Među najvećim sa prostora Jugoslavije bili su Safet Sušić i Dejan Savićević, ali da je Dragan Stojković neka posebna dimenzija. Popularni Piksi je, u ulozi selektora, odveo Srbiju na EP, pa će se nakon 24 godine posta naša reprezentacija naći u Nemačkoj.
– Piksi je jedan od naših najboljih fudbalera svih vremena. Dobar je i kao selektor, preferira ofanzivnu igru. Drugačiju ulogu imaćemo u Nemačkoj u odnosu na Katar.
I Daneta Kuprešanina iz Sarajeva smatrao je za virtuoza igre čitavog regiona. Na zanimljiv način su Vorkapić i Kuprešanin obeležili jedan meč Sarajeva i Vojvodine.
– Igrali smo utakmicu po lošem vremenu. Pao je sneg, pa je teren očišćen i nije bilo lako igrati. Meč je posmatrao Ivica Osim i to je presudilo da pređem u Partizan. Poluvreme smo vodili sa 2:0, bio sam dvostruki strelac. Negde 15 minuta pre kraja trener me je izveo iz igre, pojačao defanzivu. Otišao sam u svlačionicu, a nakon petnaestak minuta dolaze moji igrači i svi pognute glave. Naime, Kuprešanin se razigrao, postigao je dva gola, Sarajevo je pobedilo sa 3:2. On je jedan od najboljih igrača protiv kojih sam igrao.
Da nije bilo čestih povreda mogao je Dane da igra gde poželi.
– Bilo koji tim na svetu mogao je biti njegov, samo da su ga povrede mimoišle. Imao je tehniku, mogao je mnogo da trči. Izuzetno kvalitetan igrač, kreativan. Kao da je imao četvore oči, sve je video na terenu. Dobar udarac desnom nogom, odličan centaršut, apsolutno sve.
Pamti se i anegdota sa Sašom Ćurčićem u Njujorku.
– Došao sam kod Saše, spremali se na nekakvu žurku. Obukao sam odelo, kravatu, ali on mi kaže da ne mogu tako da idem. On me obukao ponovo i krenemo. U liftu nas pita žena da li smo mi muzički bend, ali mi smo rekli da smo fudbaleri i usledio je smeh. Možete misliti kako smo bili obučeni.
Vorkapić je iz Vojvodine prešao u Partizan. Ivica Osim je, kao mnogo puta pre i kasnije, znao šta radi.
– Osim je najbolji trener od svih sa kojima sam sarađivao. Bio je i veliki čovek. Začetnik je novog Partizana koji je preuzeo primat nad evropskom Zvezdom.
Ljubomir je igrao još u Španiji, Portugaliji, Grčkoj i Bugarskoj.
– Iz Partizana sam otišao u Herkules, tamo odigrao šest meseci, onda sam tri godine proveo u Vitoriji, pa pola godine u Almeriji. Potom sam otišao u Grčku, pa u Bugarsku. Zadovoljan sam karijerom – zaključio je Vorkapić.
Originalni članak na: Sportski žurnal.rs
