Pre pet godina, 28. jula 2016. sa ovog sveta je otišao Vladica Kovačević, nekadašnji poslovođa najsjajnije generacije Partizana i jedan od najkreativnijih veznih fudbalera nekadašnje Jugoslavije.
Dečak rođen u Ivanjici 7. januara 1940. je kao 15-godišnjak stigao među čuvene “Matekalove bebe”, a zatim kad je porastao i igrački sazreo postao jedan od ključnih stubova crno-belog tima. Taj tim u ušao u istoriju kao finalista Kupa šampiona, u kojem je 11. maja 1966. nesrećno poražen od Reala u Briselu.
Pre ove utakmice na “Hejselu” Vladica se sa drugovima iz Humske radovao osvajanju četiri titule šampiona Jugoslavije (1961, 1962, 1963, 1965), a ostalo je zabeleženo da je noseći dres Partizana u dva navrata (1958-1966, 1967-1970) odigrao ukupno 497 utakmica i postigao 319 golova. Nadimak ’Poslovođa’ dobio je zbog svoje izuzetne lucidnosti na terenu, tačnije sposobnosti da preciznim pasovima uposli saigrače u pozicijama iz kojih su najčešće postizani pogoci. Sa Milanom Galićem je činio verovatno najbolji tandem u istoriji ovog beogradskog kluba. Razmenjivali su duple pasove i sjajno sarađivali na terenu i u situacijama kad – kako tvrde dobri poznavaoci odnosa među “Matekalovim bebama” – nisu međusobno govorili u privatnom životu.
Iako je najviše upamćen kao vrhunski asistent, Kovačević je bio i izuzetno efikasan strelac. Golove je davao nogom ubacujući se iz drugog plana, ali i vrlo često glavom. Što je, moglo bi se reći, bilo teško očekivati od fudbalera visokog samo 169 centimetara. Tako je u produžetku utakmice sa večitim rivalom, odigrane u Kupa Maršala Tita “mali Vladica” udarcem glavom lobovao “velikog Vladimira Bearu” i tako doneo svom timu izjednačenje.
I pored vrhunskih kvaliteta koje je posedovao, dres najbolje selekcije Jugoslavije oblačio je samo 13 puta i pri tom dva puta (u utakmicama sa Luksemburgom i Engleskom) zatresao mreže protivničkih reprezentacija. Jedino veliko takmičenje na kojem je nastupio bio je Mundijal održan u Čileu 1962. godine. Na ovom Svetskom šampionatu debitovao je tek u čuvenom četvrtfinalnom duelu sa SR Nemačkom u kojem su ’Plavi’ pogotkom Petra Radakovića obezbedili plasman među četiri najbolje selekcije naše planete. Nažalost, za Vladicu nije bilo mesto u polufinalnom susretu sa Čehoslovacima, a mnogi smatraju da je njegov izostanak iz tima bilo jedan od razloga poraza (3:1) našeg tima u ovom meču. Drugi i poslednji nastup na Svetskim prvenstvima imao je u meču za treće mesto u kojem su domaćini savladali selekciju sa Balkana pogotkom Rohasa, postignutim u poslednjim trenucima utakmice.
Kovačević je, pored Partizana, nastupao i za dva francuska kluba – Nant i Anže, a nakon okončanja igračke karijere bavio se trenerskim poslom. Od novembra 1981. do februara 1983. bio je šef stručnog štaba Olimpika iz Liona, ali je najveći deo trenerske karijere proveo radeći u omladinskom pogonu svog Partizana. Ovaj mirni gospodin iz Ivanjice je do kraja života ostao (kao član Skupštine Partizana) srcem i dušom uz klub iz Humske, kojem je – kako bar neki smatraju – više toga dao nego što je, za uzvrat, od njega dobio.
A među “Matekalove bebe” kluba sa stadiona JNA je stigao kao talentovani klinac iz Ivanjice sada daleke 1955. godine. Taj sastav dečaka iskusnog stručnjaka Florijana Matekala – u kojem su, uz Vladicu, bili kapiten Rede, braća Čebinci, Jusufi, Vasović, Miladinović, Ilija Mitić – nije u sezonama 1955/56 i 1956/57 izgubio nijednu utakmicu u omladinskom prvenstvu i Kupu Jugoslavije. Pobeđivali su Zvezdu sa 6:0, Hajduk sa 7:0, dok su Dinamu zabili čak 11 golova, a nisu primili nijedan. Ovaj tim kojem će se kasnije priključiti Šoškić i Galić, a zatim Rašović, Hasanagić, Bečejac, izrašće u najbolji sastav naše tadašnje države u prvoj polovini šezdesetih godina prošlog veka i imaće svoj vrhunac u nezaboravnoj sezoni (1965/66) juriša na evropski fudbalski tron.
Pridošlica iz Ivanjice je bio najkrhkiji među tim dečacima, ali je iskusni Matekalo unapredio njegove pozitivne osobine, oslobodivši ga preteranog driblerskog zanosa, tačnije sklonosti da “gnjavi loptu”. Uz njegovu pomoć je izrastao u upornog i odgovornog igrača koji brzo misli, ali isto tako deluje, kao asistent i strelac. Za prvi tim crno-belih debitovao je u sezoni 1958/59 kada je sakupio četiri prvenstvena nastupa. Već u narednoj odigrao je 22 utakmice u šampionatu tadašnje FNRJ i sedam puta se upisao u strelce, što je bio uvod u nastupajuće šampionske godine u kojima su se Vladica i njegovi drugovi čak četiri puta radovali tituli prvaka Jugoslavije.
Prva među tim titulama stigla je na kraju sezone 1960/61 koju je ekipa iz Humske okončala sa bodom prednosti nad večitim rivalom, a ’Poslovođa’ iz Ivanjice je ovom uspehu doprineo brojnim asistencijama i sa četiri pogotka. Već prilikom idućeg penjanja na tron (1961/62) Kovačević je uz svoje ime upisao 15 golova, da bi u šampionatu u kojem je na stadion JNA stigla treća uzastopna titula kreator igre Partizana 14 puta savladao protivničke golmane.
Nakon jedne sušne sezone Vladica i drugovi su 1965. ponovo postali prvaci Juge. Bila je to njegova (ali i njihova) poslednja titula koja im je omogućila da krenu na pohod na evropski Olimp, a junak naše priče je i u ovom prvenstvu ispoljio efikasnost kao strelac 14 golova. Usledili su nezaboravni nastupi tima, koje je sa trenerske klupe vodio Novopazarac Abdulah Gegić, u Kupu šampiona. Kovačević se prvi put upisao u strelce u revanš meču prvog kola u Nantu (2:2), da bi zatim zablistao u drugoj utakmici četvrtfinala u kojoj je beogradski klub na stadionu JNA 9. marta 1966. jurio – mnogima se činilo – nenadoknadiv zaostatak od tri gola (1:4) iz prvog susreta sa praškom Spartom. Vladica je, stigavši pred protivnički gol iz drugog plana pretvorio u četvrtom i 29. minutu centaršuteve Mustafe Hasanagića u prvi i treći gol domaćina. To je, uz dva pogotka Hasanagića i jedan Vasovića, donelo našem šampionu ubedljivu pobedu (5:0) i plasman u polufinale Kupa šampiona. A tamo ih je čekao prvak Engleske i tada jedan od najboljih klubova Starog kontinenta Mančester Junajted, predvođen svojim asovima Bobijem Čarltonom, Bestom, Louom.
U tom prvom nadmetanju, koje je Partizan 13. aprila 1966. u glavnom gradu Jugoslavije rešio u svoju korist sa 2:0, Kovačević je pružio verovatno najbolju partiju na evropskoj sceni, o čemu govori i kompliment koji je posle utakmice dobio od Bobija Čarltona. Čovek koji će samo tri meseca kasnije odvesti Englesku do titule šampiona sveta, tog se dana obratio ’poslovođi’ protivničkog tima sledećim rečima:
„Voleo bih da igram sa vama. Vi vidite sve, kakvo čitanje prostora, kakva kontrola ritma!“.
U revanšu na “Old Trafordu” minimalni poraz (1:0) doneo je fudbalerima Partizana šansu da pobedom u finalu nad istrošenim veteranima Reala uđu u istoriju kao prvi jugoslovenski klub koji je stao na evropski Olimp. Nažalost, tog 11. maja Vladica i njegovi drugovi nisu iskoristili priliku koja im se neće više nikada ukazati. Iako su pogotkom Vasovića poveli sa 1:0, nisu izdržali do kraja. Amansio i Serena su golovima u nastavku meča (u 72. i 75. minutu) doneli ’kraljevskom klubu’ šestu titulu evropskog šampiona, raspršivši tako snove mladića iz Humske.
Poraz u Briselu označio je i kraj ove neponovljive generacije “Matekalovih beba”. Većina igrača je odmah nastavila karijeru u inostranstvu, a Kovačević je otišao u Nant. U tom francuskom klubu je proveo jednu sezonu, doprinevši asistencijama i pogocima (dao ih je osam u šampionatu) da Nant završi prvenstvo kao vicešampion svoje zemlje. Vratio se u Jugoslaviju da odsluži vojni rok u JNA, da bi posle toga ponovo obukao dres Partizana koji, međutim, više nije bio na nivou onog moćnog tima koji zamalo nije pokorio Evropu. Konačni igrački rastanak sa crno-belima usledio je 1970. kada je ponovo otišao u Francusku, ali tada u Anže. U ovom klubu je naredne sezone poneo epitet najboljeg strelaca tima (sa 20 golova), ali i 1972. godine okončao dugu i uspešnu igračku karijeru.
Najveći deo svog drugog (trenerskog) dela fudbalskog života posvetio je radu sa mladima. Bio je daleko od svetlosti reflektora, ali i dalje spreman da pruži sve od sebe kako bi pomogao nekim novim perspektivnim klincima i svom Partizanu. Sve do 28. jula 2016. kada je otišao u večnost kao legendarni ’Poslovođa’ jednog neponovljivog tima beogradskih crno-belih.
Originalni članak: Sport Klub
