Kada se govori o sedamdesetim godinama dvadesetog veka, često se koristi termin “vesele sedamdesete”. Opšti društveni progres je bio evidentan, Jugoslavija se ubrzano razvijala, a vodilo se računa o ravnomernom razvoju svih šest jugoslovenskih republika. Koliko god Beograd bio centar razvoja, vodilo se računa i o Zagrebu, Splitu, Ljubljani, Sarajevu i drugim gradovima.
U tom kontekstu možemo posmatrati i sportska dešavanja. Šampioni zemlje su se smenjivali iz godine u godinu, pa tako npr. u košarci za deset godina imamo čak sedam različitih timova koji su bili šampioni. Pored Partizana, košarkaške titule su osvajali i Olimpija iz Ljubljane, Zadar, Jugoplastika iz Splita, Radnički sa Crvenog Krsta, Bosna iz Sarajeva, pa i Crvena Zvezda. U fudbalu je slično, nije bilo izražene dominacije jednog tima, već su titule osvajali Partizan (1976.godine), Hajduk iz Splita, Železničar iz Sarajeva i Crvena Zvezda.
A u vaterpolu ? U vaterpolu smo imali izraženu dominaciju Partizana, koji je ostvario rezultate koji su neponovljivi sledećim generacijama, bilo kog kluba u bilo kom sportu, sve do 21. veka i 13 uzastopnih titula KK Partizan. Ali, ako se ograničimo na vaterpolo, Partizan je sedamdesetih godina dvadesetog veka, postavio standarde koji su nedostižni za bilo koji drugi klub, i to u veoma jakoj konkurenciji, i u jugoslovenskim, i u evropskim okvirima. Ali, krenimo redom.
Partizan svoju šestu titulu šampiona Jugoslavije osvaja u sezoni 1969/70, i tako prekida period vladavine zagrebačke Mladosti, koja je u međuvremenu postala trostruki uzastopni šampion Evrope. Ta ekipa Partizana je bila spoj mladosti i iskustva, pa smo pored već prekaljenih šampiona, Zorana Jankovića, Mirka Sandića i Đorđa Perišića imali u ekipi nadolazeći talas talentovanih mladića, koje predvode Belamarić, Maravić i Antunović.
Sledeće 1971. godine, VK Partizan osvaja svoju četvrtu titulu prvaka Evrope. Ovog puta, Jugoslavija je imala dva predstavnika u Kupu šampiona. Mladost je igrala kao važeći šampion Evrope, a Partizan kao državni prvak. Završni turnir Kupa šampiona je igran na beogradskom Tašmajdanu (Banjica je izgrađena tek 1973. godine).
Partizan je savladao Dinamo iz Moskve i švedski Stokholm i u poslednje kolo ulazi sa istim brojem bodova i boljom gol razlikom u odnosu na Žapce sa Save. U direktnom duelu Partizan i Mladost su odlučili o novom šampionu Evrope. Utakmica je završena rezultatom 4-4, što je Partizanu bilo dovoljno da na svoj grb prilepi četvrtu evropsku zvezdicu. U domaćem prvenstvu je osvojeno drugo mesto, Mladost je te godine bila šampion Jugoslavije.Ova evropska titula će biti oproštajna za velikog majstora vaterpolo igre Zorana Jankovića (preko 150 golova u Kupu šampiona) i takođe velikog igrača, Feličea Tedeskog. Dakle, posle Muškatirovića i Čukvasa, zbogom lopti i vaterpolo kapici su rekla još dva svetska asa. Od prve trofejne generacije kao aktivni igrači ostaju samo Mirko Sandić i Đorđe Perišić. Ali, stiže novi talas šampiona. Pored već pomenutih Belamarića, Antunovića, Maravića, stiže i Ratko Rudić iz splitskog Jadrana. U narednim sezonama svetsko vaterpolo nebo obasjaće nove zvezde crno-belih boja. Zoran Bratuša, Predrag Vraneš, Nikola Stamenić, braća Nenad i Predrag Manojlović, Zoran Avramović će obeležiti period apsolutne dominacije Partizanovih vaterpolista, nezabeležen u jugoslovenskom klupskom sportu.
Partizan osam puta uzastopno postaje šampion Jugoslavije, počevši od 1972. godine, pa sve do 1979. Mladost, splitski i hercegnovski Jadran, Korčula, POŠK, Jug, riječko Primorje, Kotor su se borili za drugo mesto. Prvo je praktično bilo rezervisano za šampione sa Banjice. Za ovih osam godina, čak šest puta je osvojen i Kup Jugoslavije. 1972. godine ovo takmičenje nije ni igrano, a jedini put kada Partizan nije osvojio ovaj trofej je bio 1977. godine kada je izgubljeno finale od Korčule. Dakle, za osam godina : prvenstvo 8/8, kup 6/7.
Tokom ovog perioda Partizan se nalazi i u vrhu evropskom vaterpola.
1972. godine Partizan učestvuje u Kupu šampiona kao zvanični prvak Evrope. Bez Zorana Jankovića Partizan ispada u četvrfinalu, od kasnijeg finaliste Pro Reka.
1973. godine stižemo do finala Kupa šampiona i gubimo sa 5-4 od mađarskog OSC. Sledeće 1974. godine, OSC je ponovo koban po Partizan, ovaj put u polufinalu.
A onda, sezone 1974/75 i 1975/76. Partizan, tokom ove dve godine pobeđuje na svim utakmicama koje igra, bile one u Kupu šampiona, domaćem prvenstvu ili kupu. Dakle, dve godine, sve utakmice koje je igrao, Partizan je pobedio!
Finalni turnir Kupa šampiona za 1974/75. godinu igra se na Banjici decembra 1974.godine. Partizan je u finalu pregazio ekipu OSC rezultatom 6-2 i osvojio svoju petu evropsku titulu. Posle ovog turnira, Mirko Sandić govori zbogom igranju vaterpola. Kakva karijera, 17 sezona u Partizanu, 18 osvojenih klupskih trofeja, 5 titula prvaka Evrope.
Šampioni 1975. stoje: Duško Antunović, Nikola Stamenić, Mirko Sandić, Uroš Marović, Predrag Vraneš, Zoran Bratuša, Đorđe Perišić
čuče – Ratko Rudić, Zoran Avramović, Miloš Marković i Siniša Belamarić
Sledeće 1976. godine Partizan je odbranio titulu šampiona Evrope na završnom turniru u Holandiji. Iza crno – belih ostaju mađarski Vašaš, Posilipo i holandski De Roben. Tada se od aktivnog igranja oprašta i Đorđe Perišić, posle 13 sezona i 21 trofeja, kao šestostruki klupski prvak Evrope.
1977. i 1979. Partizan gubi dva polufinala i biva četvrti, odnosno treći u Evropi. Ova generacija svoju labudovu pesmu peva 1979/1980 kada je sedma titula šampiona Evrope izmakla, zbog poraza u finalu od Vašaša 9-7.
Da rezimiramo “vesele sedamdesete”. Partizan je u ovom periodu. pored devet nacionalnih titula (osam uzastopnih), tri puta bio prvak Evrope, još dva puta igrao finale i još tri puta bio zaustavljen u polufinalu Kupa šampiona.
Pored več pomenutih “starih majstora” – Jankovića, Sandića i Perišića, ovaj period su obeležili Antunović, Maravić, Belamarić, Rudić, Stamenić, braća Manojlović, Bratuša, Vraneš, Marković, Avramović.
