Uroš Tripković je dokaz šta Partizanova škola ostavlja zauvek

Uroš Tripković danas živi daleko od parketa, ali isti radni nemir koji je nosio Partizan sada nosi kroz redove borovnica

Piše: Volimpartizan.rs

Lepo je kada bivši igrač Partizana ne živi od uspomena, nego od rada, jer se tada najbolje vidi šta je zaista poneo iz kluba. Uroš Tripković u razgovoru za Kurir ne zvuči kao čovek koji se drži starih trojki, već kao neko kome je Partizanova škola ostavila naviku da ne beži ni od tereta ni od tišine van reflektora.

Posle toliko godina gledanja Partizana, lako prepoznaš kada bivši igrač priča iz poze, a kada iz kičme. Ovde je sve u tom tonu: kako sam kaže, ima dana kada ne spava ni dva sata jer mora da uključi mašine koje štite zasad od mraza, vodi pet hektara pod borovnicom i u vreme berbe obezbeđuje i po stotinu radnika dnevno. To nije egzotičan detalj posle košarke, nego nastavak iste radne etike.

Kaže i da je na početku pravio mnogo grešaka, da je učio i kroz loše savete i kroz sopstvene promašaje, pa na kraju naučio posao dovoljno da danas sam vodi zasad. U tome ima nečeg baš partizanskog: nije bežao od težeg puta, nego ga je prihvatio.

Tripković i Partizanova škola nisu pravili samo šutere

Lako je Uroša pamtiti samo po tome kako se diže na šut i kako mrežica jedva stigne da reaguje. Ali to bi bilo previše malo za igrača koji se, uz Novicu i Tepića, pamti kao deo one generacije koju su navijači nosili kao nešto svoje, kao dokaz da Partizanova škola još ume da izbaci i talenat i karakter.

Partizanova škola nije pravila samo šutere, nego ljude koji znaju da nose teret i kada se svetla ugase.

Zato i nije slučajno što danas ne glumi bivšeg asa, ne prodaje nostalgiju i ne traži sebi novu ulogu na silu. Čovek radi, greši, uči, širi posao i priča jednostavno. Lepo je znati da smo imali takvog igrača, ali još je lepše videti da je ostao isti i kada je dvorana odavno utihnula.

O Duletu govori bez trunke foliranja

Možda je najvažniji deo celog razgovora ono kako priča o Dušku Vujoševiću. Bez glume, bez ulepšavanja, bez one naknadne pameti koja sve pretvara u legendu. Kada kaže da od umora posle treninga nije mogao da zaspi i da je trener na taj način trenirao karakter, to je konkretan primer koji objašnjava celu školu bolje od deset fraza.

Razumem ljude koji u takvom radu vide surovost, ali ovde biram stranu: bez te vrste drila ne bi bilo ni te vrste Partizanovih igrača. Nije slučajno što su baš iz tog sistema izlazili ljudi koji su na utakmici nosili klub drugačije.

Tripković podseća i da je Vujošević više voleo da radi sa mladim, neformiranim igračima nego sa gotovim imenima. To je važna rečenica, jer otvara širu sliku. Nisu tada budžeti pravili identitet ekipe, nego trener, škola i glad.

Šut mu jeste ostao simbol, ali karakter je veća zaostavština

Meni je možda i najjači deo intervjua njegova samokritika. Malo je bivših strelaca koji će toliko pošteno reći da su, pored onoga što su radili vrhunski, morali da razvijaju i druge delove igre. Kada Tripković danas kaže da bi mu bilo lakše da je širio arsenal ako šut stane, to ne zvuči kao kajanje, nego kao zrelost.

Upravo zato ga je lako poštovati i sada, kada loptu, po sopstvenim rečima, dugo nije ni pipnuo. Nema tu prenemaganja, nema potrebe da se dokazuje kako je i dalje u košarci po svaku cenu. Ima samo iskrenost, a ona je u sportu ređa nego dobar šut iz punog trka.

Tripković van hale i dalje potvrđuje šta Partizan pamti

Važna je i njegova rečenica da se nikada nije video kao trener i da taj posao doživljava kao pakao. Iskreno, dopada mi se i to. Ne mora svaki bivši igrač Partizana da ostane uz tablu, pištaljku i klupu da bi zauvek bio deo klupskog identiteta.

Još važnija je njegova opaska da domaći igrači drugačije osećaju klub od stranaca. To će nekome zazvučati kao nostalgija, meni ne. Ja sam ovde na strani te stare istine: klub bez domaćih igrača koji ga osećaju može da bude skup, ali teško može da bude svoj.

Kada uz to dodaš njegovu mirnoću van košarke, ozbiljnost u poslu i odsustvo bilo kakve gorčine, dobiješ priču koja zapravo raduje. Nismo ga imali samo kao šutera koji je znao da prelomi, nego kao čoveka koji i danas potvrđuje zbog čega su navijači takve igrače voleli bez ostatka.

Zato ovaj razgovor ne ostavlja gorčinu, već mir. Lepo je znati da je čovek koji je umeo da u seriji zapali halu danas našao ritam daleko od reflektora i da mu taj rad očigledno prija. Ipak, jedna stvar mi ostaje otvorena: da li Partizan danas još ume da iz svoje škole izvede igrača koji će, kao Tripković, nositi i šut i karakter zajedno? Stariji navijači koji pamte onu generaciju možda najbolje osećaju koliko je to danas retko, a bez tog spoja klub teško zadržava ono najvrednije.

ŽIVIMO CRNO-BELO, SVAKI DAN.

Piše: Volimpartizan.rs 

DONIRAJ I PODRŽI RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs, možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
http://paypal.me/volimpartizan

Dinarski račun kod Yettel banke: 115-0381638123518-11