Piše: Volimpartizan.rs
Postoje ljudi u Partizanu o kojima je nemoguće pisati hladno, a Novica Veličković je među prvima na toj listi. Ne zato što mu treba romantizacija, nego zato što je malo ko tako pošteno platio svaki svoj aplauz. U velikom razgovoru za podkast X&O’s nije zvučao kao bivši kapiten koji sređuje biografiju, već kao čovek koji i dalje meri život istim onim aršinom kojim je nekad išao autobusom na trening, krvavih kolena i bez izgovora.
Posle toliko godina gledanja Partizana iz blizine, naučiš da razlikuješ aplauz iz navike od poštovanja koje se ne može odglumiti. On je uvek dobijao ovo drugo. Zato me u ovom razgovoru nije najviše pogodila priča o Real Madridu, koliko slike dečaka u pocepanim „šangajkama“, oca koji bira obaveze bez pregovora i majke koja čeka budna da se sin vrati kući.
Tu je suština: ova karijera nije velika zato što je stigla daleko, nego zato što se nijednom nije pravila većom nego što jeste. Kada za sebe kaže da mu talenat nije bio da sa lakoćom napravi 20 poena, već borbenost, skok i čitanje protivnika, on u jednoj rečenici objašnjava i sebe i razlog zbog kog mu je Partizan verovao.
Ta stroga kuća u kojoj otac bira sportove, traži lepši rukopis i ne meša se u košarku, a progovara tek kada sin uđe u prvi tim Partizana, deluje gotovo nestvarno iz današnje perspektive. Ali baš tu se vidi odakle dolazi njegova unutrašnja disciplina. Nije nastao iz komfora, nego iz reda.
Kapiten Partizana je pod Duletom naučio da se greška prašta samo kad dolazi iz punog gasa
Njegov opis sistema Duška Vujoševića verovatno će nekome danas zazvučati surovo: trčanje, video, umor koji ne sme da se spomene, greške koje se skupo plaćaju ako dolaze iz nemara. Ali jedna stvar je ovde presudna: kazna nije služila da slomi igrača, nego da ga nauči odgovornosti. Kada kaže da su treninzi bili jači od utakmica, a da su on, Tepić, Tripković i Peković za dve godine od klinaca postali igrači za Top 8 Evrolige, to nije folklor, nego ozbiljan dokaz šta sistem može da napravi.
Mnogi će reći da je takva škola previše trošila mlade igrače. Razumem taj argument, ali ovde biram stranu: bez takvog pritiska Novica ne bi postao ono što pamtimo. Njegov kapital nikada nije bio glamur, nego spremnost da prvi udari u problem i poslednji izađe iz kontakta.
Nije slučajno ni to od koga je učio. Od Peđe Drobnjaka video je talenat kao lakoću, a od Dejana Milojevića profesionalni nemir koji ne bira protivnika. Rečenica koju mu je Milojević ostavio — „Moram stalno da se dokazujem“ — zvuči kao skriveni podnaslov cele njegove karijere.
Novica Veličković u Madridu nije izgubio klasu, već zdravlje
Real Madrid je, naravno, bio vrhunski sportski san. Uslovi su bili, njegovim rečima, „nestvarni“, razlika u odnosu na ono odakle je došao ogromna, a finansijski mir nešto što svakom sportisti menja život. Ali meni je još važnije što ni taj nivo nije promenio ni njega ni njegove roditelje. To je detalj koji lako promakne, a mnogo govori o meri čoveka.
Zato mi se dopada i što o toj epizodi ne glumi jednostavnost: za Etorea Mesinu kaže da je bilo teško i ne otvara temu šire, dok Pabla Lasa pamti kao velikog šmekera i čoveka. Nekad i to govori dovoljno.
Najpotresniji deo razgovora ipak nije dolazak u Madrid, već cena ostanka. Plej-of protiv Kahe Laboral, koleno „u katastrofalnom stanju“, telo koje ne može ni da se zagreje od bolova — to su slike koje lome priču o tome šta bi bilo da nije bilo povreda. Iskreno, ne volim kada sport previše romantizuje samouništenje. Ali isto tako ne mogu da se pravim da me ne pogodi kada čovek sa 26 godina kaže da je prolazio pakao i da je morao da prihvati da 80 odsto stvari više neće moći da radi na isti način.
Tu je možda i jedina prava tuga ove priče: ne u tome što nije stigao dalje, nego u tome što je stigao baš tamo gde je zaslužio, a telo mu nije dozvolilo da ostane. Ipak, svesti ga samo na „neostvareni maksimum“ bilo bi lenjo i nepravedno.
Legenda Partizana se vratila kući onda kada je bilo najteže voleti klub
Jer ono što je usledilo govori više od svake statistike. U Megi je, kako kaže, ponovo učio da hoda. Dejan Milojević ga je molio da izađe kada je u borbi za ABA ligu opet nešto puklo u nozi, a on nije hteo. Neko će reći da je to ludost. Možda i jeste. Ali to je ona vrsta sportske ludosti zbog koje navijači zauvek znaju ko je njihov.
Još važniji je povratak u Partizan. Ne u onaj finansijski moćan, ne u onaj savršeno organizovan, nego u klub koji je bio težak, ranjiv i daleko od udobnosti. I baš zato njegova rečenica odzvanja: „Kada sam se vratio, vratio sam se kući.“ To nije patetika. To je definicija pripadnosti.
Posebno me dirnuo detalj da je danima smišljao govore kako bi mlađe podigao pred utakmicu. To rade samo oni kojima Partizan nije radno mesto, već identitet. Kapitenska traka tada nije ukras, nego obaveza da tuđu energiju podigneš onda kada tvoje noge više nisu iste.
Novica se nije vratio u Partizan da produži karijeru, nego da joj vrati smisao. To je, za mene, najpoštenija definicija njegovog drugog mandata. Rečenica o Bambergu — da si kao stranac tamo samo trening i kuća — možda će nekome zvučati pregrubo, ali zapravo otkriva sve. Nije isto igrati košarku i pripadati košarci. U Partizanu je imao pritisak, publiku, odgovornost i halu koja te pita ko si svakog vikenda. I on je, po sopstvenom priznanju, taj pritisak obožavao.
Partizanov kapiten danas deci nudi ono što im telefon ne može dati
Zato mi je dragocen završni deo razgovora, onaj o radu sa mlađima. Kaže da su današnja deca „namazanija“, informisanija i da na telefonu mogu da vrate svaki potez koji požele, ali da im fale osnove i ulica. To nije ono standardno gunđanje starijih na mlađe. To je upozorenje čoveka koji zna da talenat bez navike brzo postane samo snimak.
Njegova poruka klincima da probaju novi potez makar promašili hiljadu puta možda zvuči jednostavno, ali u njoj ima ozbiljne trenerske pameti. Disciplina nije suprotnost slobodi, nego njen uslov. Ako Partizanova škola ponovo ne postane mesto gde se istovremeno uči red i hrabrost, klub će nastaviti da kupuje vreme umesto da proizvodi igrače.
I tu ima još jedne važne poente. Ne juri seniorsku klupu, ne glumi da mora svuda da bude prvi plan, nego otvoreno kaže da ga sada više privlače rad sa decom i možda jednog dana sportski sektor. U tome ima nečeg osvežavajuće iskrenog: ne mora svaka igračka legenda po automatizmu da postane trener prvog tima da bi ostala važna Partizanu.
Možda navijači mlađi od mene ovo čitaju sa manje sentimentalnosti, jer nisu uživo gledali kako hala diše uz takve igrače. To prihvatam. Ali nisam siguran da ijedan ozbiljan klub može da se gradi bez ljudi koji deci prvo prenose karakter, pa tek onda tehniku.
Najviše me posle ovog razgovora ne vraća u Madrid, ni u statistike, nego u jednu jednostavnu rečenicu: da se u Partizan vratio kući. To je danas veća stvar nego što zvuči, jer nije svako spreman da bira težinu umesto komfora. I tu bih voleo da čujem mlađe navijače: da li u eri brzih odlazaka i kratkog pamćenja ovakve priče još mogu da budu merilo, ili smo se pomirili da se ljubav prema klubu meri samo učinkom i titulama? Meni deluje da bez takvih ljudi klub ostaje bez ogledala.
ŽIVIMO CRNO-BELO, SVAKI DAN.
Piše: Volimpartizan.rs
DONIRAJ I PODRŽI RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs, možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
http://paypal.me/volimpartizan
Dinarski račun kod Yettel banke: 115-0381638123518-11
