Piše: Volimpartizan.rs
Intervju Uroša Tripkovića za Sportal nije važan zato što je u javnost vratio jedno drago lice iz Partizanove košarkaške prošlosti. Važan je zato što bez mnogo velike buke podseća šta je Partizan nekad radio najbolje: uzimao klince, lomio ih radom, učio ih da budu tim i od te mešavine pravio igrače, pobede i identitet. Kada čovek koji je sa 27 godina morao da završi karijeru, pa zatim godinama nije mogao ni da gleda košarku, danas kaže da u ovakvoj konstalaciji mladi teško mogu da stasaju u Partizanu, to više nije romantika. To je ozbiljna opomena.
Tripković u toj priči nije samo bivši šuter sa 12 trofeja u crno-belom dresu. On je svedok jednog modela koji je Partizan nekad imao, živeo i branio na terenu.
Kad te Partizan ne štedi, nego pravi
Najvredniji deo Tripkovićevog razgovora nije priča o poenima, trojkama i atmosferi, koliko podsećanje na cenu koja se tada plaćala da bi igrač uopšte postao ozbiljan. U Partizan je došao sa 16 godina, praktično odmah trenirao sa prvim timom, a rad sa Duškom Vujoševićem opisuje bez ulepšavanja: naporno, iscrpljujuće, ponekad i preko granice onoga što klincu deluje normalno.
“Dule mi je posvetio pažnju. On je procenio da može da napravi igrača od mene i stvarno je dao celog sebe u tom periodu da napredujem što više.”
Ta rečenica mnogo govori o vremenu u kojem je Partizan pravio igrače, a ne samo koristio gotove. Nije to bio romantični kamp sa lepim porukama na zidu. To je bio sistem u kojem klinac ne ode na svoju maturu, u kojem dolazi ranije da ubaci 500 ili 1.000 šuteva, pa ostaje i posle treninga, pa opet uveče radi ispočetka. To je surovo. Ali upravo je iz te surovosti izlazio kvalitet.
Ovde nije poenta da se od Vujoševićevih metoda pravi mit bez mane. Ni Tripković to ne radi. Naprotiv, priznaje da bi iz današnje perspektive neke stvari i sam menjao, da se ne bi toliko oslanjao samo na šut i da je u određenim segmentima možda i preterivao sa radom. To toj priči daje dodatnu težinu. Nije govorio neko ko slepo idealizuje mladost, nego čovek koji zna koliko ga je taj put formirao i koliko ga je koštao.
Partizan je tada imao jednu veliku prednost: znao je šta radi sa mladim igračem. Nije svaka generacija izbacivala istog talenta, ali je sistem bio jasan. Danas je to mnogo maglovitije.
Pionir, svlačionica i ono što budžet nije mogao da kupi
Tripković vrlo precizno vraća u kadar i ono što navijači često osećaju, ali ne umeju uvek da sroče. Partizan tog vremena nije bio samo skup dobrih igrača, nego zajednica koja je imala smisao. U njegovim rečima svlačionica sa Novicom Veličkovićem, Milenkom Tepićem, Kostom Perovićem i ostalima nije zvučala kao radno mesto, nego kao porodica.
To nije mala stvar. Partizan je i osvajao kada je imao kvalitet, ali je najopasniji bio kada je imao grupu koja diše zajedno. Zato je i mogao da pravi čuda sa budžetom koji, prema Tripkovićevom opisu, nije bio ni blizu evropskim velesilama. Dok su drugi imali desetine miliona, crno-beli su imali klince, sistem, trenera koji ne popušta i dvoranu koja je protivniku ulazila pod kožu.
Njegov opis Pionira više govori od svake statistike. Navijanje sat i 45 pre utakmice, vibracije koje silaze do svlačionice, osećaj da ti zagrevanje ni ne treba od količine adrenalina. To nije obična uspomena. To je podsetnik da je Partizanov domaći teren nekada bio psihološko oružje, a ne samo mesto odigravanja.
Tu postoji i jedna suva, ali važna istina: takva atmosfera nije sama po sebi donosila pobede. Ona je pojačavala ono što je tim već imao u sebi. Ako nema zajedništva, hala pravi buku. Ako ga ima, hala pravi razliku.
Rečenica koja najviše bode današnji Partizan
Možda i najvredniji deo celog intervjua dolazi kada Tripković pređe sa sećanja na dijagnozu sadašnjosti. Nije to rekao zlonamerno, niti sa distance čoveka koji želi da deli lekcije. Rekao je prilično hladno i realno: u današnjoj konstelaciji on ne vidi da mladi igrač može ozbiljno da stasa u Partizanu ili Zvezdi na način na koji je to radila njegova generacija.
Suština njegove primedbe je jasna. Timovi sa velikim ambicijama, ozbiljnim budžetima i velikim brojem stranaca žive od rezultata odmah. U takvom ritmu mladi igrač najčešće nema ni minute, ni trening-kontinuitet, ni prostor za grešku. A bez toga nema razvoja, ma koliko talenat bio velik.
To ne znači da današnji Partizan radi sve pogrešno. Bilo bi nepošteno praviti jednostavna poređenja sa vremenom kada Evroliga nije izgledala kao danas, kada kalendar nije bio ovako zgusnut i kada pritisak tržišta nije bio isti. Ali isto tako nije pametno praviti se da problem ne postoji. Ako klub više ne može da razvija mlade kao nekad, onda to nije samo taktička promena. To je promena identiteta.
Tripković ovde zapravo dira u jednu bolnu tačku modernog Partizana: kako ostati rezultatima gladan, a ne pojesti sam sebi budućnost. Navijači Partizana vole pobede odmah, i to je normalno. Ali Partizan je svoj najveći autoritet stekao baš onda kada je umeo da pobeđuje, a da usput stvara igrače. Kad to nestane, ostaje ozbiljan klub. Ali više nije isti klub.
Rana zbog koje je godinama ćutao daje težinu svakoj reči
Postoji još jedan razlog zbog kog ovaj razgovor ne zvuči kao obična veteranska priča. Tripković nije bivši igrač koji je završio karijeru sa 35, oprostio se kako treba i nastavio da živi uz parket. On otvoreno kaže da pet-šest godina posle kraja nije pogledao nijednu utakmicu. Napravio je blokadu. Povrede su mu uzele godine u kojima je tek trebalo da da najviše.
Zato njegove reči imaju posebnu težinu. Ne govori neko ko od prošlosti živi, nego neko ko je od nje dugo bežao. Kad takav čovek ipak sedne i kaže da mu je Partizan ostao u “prelepom sećanju”, da pamti porodicu, rad, halu i trenera koji je “dao sebe” da od njega napravi igrača i čoveka, onda to nije dekor. To je svedočanstvo.
Tripkovićev intervju zato nije samo povratak jednom sjajnom šuteru koji je mogao duže i više. To je podsetnik da je Partizan bio najjači onda kada je znao ko je: klub koji od klinaca pravi ozbiljne igrače, od svlačionice porodicu, a od dvorane prednost koju novac ne može da kupi. Ako se taj obrazac izgubi pod teretom rezultata, stranaca i kratkih rokova, neće nestati samo nostalgija. Nestaće ono po čemu je Partizan bio Partizan.
ŽIVIMO CRNO-BELO, SVAKI DAN.
Piše: Volimpartizan.rs
DONIRAJ I PODRŽI RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs, možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
http://paypal.me/volimpartizan
Dinarski račun kod Yettel banke: 115-0381638123518-11
