Lutanje košarkaškog kluba Partizan mračnim sporednim putevima trajalo je nekoliko godina. Tek tokom prethodne dve sezone ulice su polako postajale obasjane, a sa tim svetlom je stigao i nagoveštaj da bi crno-beli trofejni kolektiv mogao da nađe način da se vrati na stare staze uspeha. Jednu od najodgovornijih uloga u teškom pohodu, pre godinu dana prihvatio je italijanski stručnjak Andrea Trinkijeri. Njegov zadatak je bio da odredi pravac kretanja prvog tima i da bez straha povede igrače preko trnovite podloge.
– Ne volim marketing, niti volim da prodajem maglu – počeo je u svom stilu razgovor Trinkijeri. – Ako se pogleda teren, ima najmanje pet ekipa u Evrokupu koje su bolje od nas na papiru. Ruski timovi su po budžetu najbolji, ulažu tri ili četiri puta više od drugih. Španski klubovi uvek igraju finale… Da ne pričam koliko će biti teška ABA liga. Svi me pitaju šta mogu da obećam, a ja kažem krvavu borbu za svaki poen, koš, odbranu. U sportu svi idu na trofej, a ne samo Partizan. Ne znam koliko je dugačko more koje treba da pređemo do cilja, ali kad ne bih mislio da možemo to da ostvarimo, onda ne bih ni držao trening.
Veliki adut crno-belih na putu ka brojnim peharima uvek su bili navijači. Verna publika često zna da ostavi bez reči italijanskog trenera.
– Prihvatili su me sa svim mojim manama. Njihova podrška me još više motiviše… Želeo bih nešto da im vratim, ali nije sve u mojim rukama. Početna situacija je bila veoma teška. Neće sve ići glatko, ali zasada mnoge stvari izgledaju bolje. Neki put stanem i mislim da neću nešto uspeti, da nije racionalno. Onda se okrenem desno i vidim moje pomoćnike. Okrenem se levo i vidim igrače. Pogledam ka tribinama i pomislim da je, ipak, sve moguće.
Da bi košarkaš ispunio kriterijume i postao deo ekipe koju vodi Andrea, potrebno je pre svega da bude dobar čovek.
– Time smo se vodili kada smo dovodili pojačanja. Treba da izdrži tešku sezonu, sa mnogo putovanja, da bude mentalno i fizički jak. Mora biti “pravi” momak, da bi se uklopio u ekipu, jer igrači provode više vremena zajedno nego sa porodicama. I važno mi je da može da igra na više od jedne pozicije. To je neka moja osnovna filozofija.
Kao najbolje primere za sve mlađe naraštaje, koji tek prave prve košarkaške korake, Italijan je izdvojio tri igrača.
– Prvi je Novica Veličković, uvek bih želeo da imam takvog sportistu u ekipi. Posvećen je timu, košarci, treningu… Mnogo je stvari koje on više nema, nego onih koje ima, ali to sve nadoknadi srcem i glavom. Rade Zagorac, jer se promenio. Veoma cenim kada neko promeni svoje navike i proba nešto drugačije da bi uspeo. Ognjen Jaramaz jer je uvek nasmejan i pozitivan. Veoma je bitno imati ovakve igrače u ekipi. Iako bi mogao sve sad redom da nabrajam. Možda nisu svi za NBA, ali baš ih sve volim.
Poseban izazov za trenere poslednjih godina je rad sa mladim igračima koji se prvi put suočavaju sa seniorskim dresom.
– Ne mogu sve da ih stavim pod jedno, jer je svaka generalizacija loša. Ali jeste teško. Stižu nam generacije koje žele sve odmah, lako, brzo. Zbog tehnologije, telefona, gube se vrednosti. Imam dvoje dece i sa tim se borim svakog dana. Nikoga ne krivim, samo moramo da se adaptiramo na promene.
Trinkijeri je radio u Italiji, Rusiji, Grčkoj, Nemačkoj i sada Srbiji.
– Ovde je specifično, drugačije nego bilo gde. Kod vas je košarka nauka. Za mene je biti trener u Srbiji isto kao za nekoga da uđe u čuvenu “Kuću slavnih”.
Italijanski stručnjak je slikovito objasnio kako izgledaju neki trenuci sa kojima mora da se izbori, a sa strane nisu vidljivi.
– Najbolji stručnjaci su oni koji znaju da vode uživo utakmicu, a ne posle 30 sekundi. Moraju biti posvećeni, hladni, izdržljivi. Ne postoji drugi posao, u kome se toliko osećaš sam, a da je oko tebe čak 20.000 ljudi. Posle utakmice nekada se osećam kao da hodam po ledu bez cipela. Sam si u svojim odlukama, sam preuzimaš odgovornost… Nemaš gde da se sakriješ, stalno si na udaru javnosti. Zato je bitno da u teškim trenucima imaš nekog bliskog.
Ipak, bez obzira na teške izazove, Trinkijeri smatra da su svi koji se bave profesionalnim sportom povlašćeni.
– Mislim da smo mi srećnici. Ja još nisam video trenera ili igrača da u četiri ujutro stoji na autobuskoj stanici i čeka prevoz da bi otišao na posao. To u našim životima ne postoji. Teško je, ima pritiska… Treneri često misle da je kod njih monopol patnje zbog težine posla. Ali ajmo da spustimo noge na zemlju i pogledamo realnost u oči. Neka bace pogled levo, pa desno, shvatiće da je nama fantastično – zaključio je Trinkijeri.
POŠTOVANjE ZA REPREZENTATIVCE
OPROBAO se Trinkijeri i kao selektor Grčke, pa može da napravi paralelu sa trenerskim poslom.
– Košarka u nacionalnom timu i klubu – dva različita sporta. Kad si selektor najvažnije je da se grupa igrača dogovori ko pije, a ko plaća. Bez toga se ne može. Veoma je teško postići uspeh sa reprezentacijom. Ne bih nikad krivio košarkaše, jer kakva je sezona, kakav je raspored, sto utakmica odigraju godišnje, mnogo putovanja, sve više povreda… Ja bih im samo rekao hvala što se odazovu. Nepravedno ih kritikuju kad ne ostvare očekivanja javnosti. Nekad lopta uđe, nekad izađe. Ja imam veliko poštovanje za svakog igrača koji je deo nacionalnog tima.
OPUŠTA ME KUVANjE
TRINKIJERI zna čime bi se bavio da nije trener:
– Bio bih morski biolog ili kuvar. Baš volim da kuvam, od specifičnih čorbi, preko testenine, da spremam meso, ribu… To je jedina stvar koja me opusti. Volim u slobodno vreme i da čitam knjige, tražim dobra vina. To ne znači i skupa. Gušt mi je da nađem vino od 30, 40 evra i da ono bude fenomenalno. Imam tri, četiri mesta u Beogradu gde se osećam kao kod kuće. Tu sam uvideo koliko se u Srbiji poštuje uloga trenera, u svakom sportu. To nije tako u drugim državama.
Intervju preuzet sa portala Večernje novosti
One Comment
Leave a Reply