Strahinja Pavlović se za kratko vreme vinuo u orbitu noseći dres Partizana, za nešto malo više od godinu dana.
Mladi štoper bio je jedan od najboljih igrača crno – belih, bio je zapažen na evropskim duelima, što nije promaklo velikim klubovima, a konkurenciju je pobedio – Monako. Deset miliona za popularnog Kalabu i jedan od najvećih transfera u istoriji crno – belih. Došlo je vreme da se Strahinja pozdravi sa Humskom.
Odlaziš u velikom stilu iz Partizana, želeo si da se trofejom oprostiš – blizu je. Želeo si i gol u derbiju, malo je falilo, ali si zato bio briljantan u odbrani?
– Bilo bi fenomenalno da još osvojimo taj trofej, da se oprostim od voljenog dresa kako dolikuje. Iako je bila velika želja, nažalost, nisam postigao gol u derbiju. Ali, najbitnije je da smo prošli u finale, a meni je važno što sam odradio dobar posao u odbrani. Uspeli smo da ne primimo gol i da se na kraju radujemo – kaže Strahinja za “Blic”.
Jedan si od retkih koji je za ipak kratko vreme zablistao, opravdao status i poverenje i ostvario jedan od najvećih transfera u istoriji Partizana?
Svakim danom sam želeo da budem boji, da napredujem, iako sam mlad. Želeo sam da ostavim što dublji trag u Partizanu, da me “grobari” zavole. Uspeo sam da ostvarim veliki transfer, najsrećniji sam što sam svojim partijama i transferom pomogao Partizanu, jer to je bio i moj cilj.
Ideš u Monako, veliki klub, veliki transfer. A kako si se osećao i kroz šta si prolazio kada su te ni krivog ni dužnog proglasili za srčanog bolesnika, iako su praktično imao ugovor u džepu sa Laciom?
– Srećan sam što sam potpisao za tako veliki klub kao što je Monako, to je veliki stepenik u mojoj karijeri. Pa ipak, žao mi je što napuštam Partizan, proveo sam u njemu pet nezaboravnih godina, ali došlo je vreme da idem dalje. Što se tiče Lacija, bilo mi je nezgodno u periodu posle tog propalog transfera, međutim, dogodilo se nešto još bolje. Nije mi žao što nisam potpisao za Lacio, pošto sam prelaskom u Monako doneo Partizanu više novca, a i jače uslove za sebe.
Koliko ti je Savo pomogao na tom putu, i kakav je on suštinski, kao trener, čovek?
– Savo mi često priča, često me savetuje, a često me, bogami, i kritikuje kada ima potrebe za tim. Njemu sam, naravno, mnogo zahvalan. Pre svega zbog sjajnog odnosa koji ima prema svim igračima, pa i prema meni. Posvećen je timu, što je, po meni, najvažnije, jer njegovo fudbalsko znanje ne bi trebalo dovoditi u pitanje. Inače, ceo stručni štab Partizana je izvanredan.
Sazreo si za seniorsku reprezentaciju, bio bi idealan u paru sa partizanovcem Nikolom Milenkovićem?
– Mnogi mi ljudi mi kažu da bismo nas svojica bili odličan tandem. Meni bi bilo zadovoljstvo da u nekom budućem periodu zaigram zajedno sa Blekijem, on je sjajan fudbaler, gledao sam ga još dok sam bio u mlađim kategorijama Partizana, oduvek mi se sviđalo kako igra.
„Grobari“ kažu ono što je Novica za košarkaški klub, to je Kalaba za fudbalski?
– Čuo sam za to (smeh). I pravo da vam kažem, jako mi je drago zbog toga. U stvari, oduševljen sam, pošto svi znamo kolika je on zapravo legenda.
Partizan je zaboravio kada je poražen od Zvezde u derbiju, i iako dobro igra redovno u Evropi, tri godine zaredom nema titule, o čemu se radi?
– Teško je sada pričati o svemu tome. Svaki derbi je važan i svaki je priča za sebe. Ljudi kažu da se titule osvajaju na manjim utakmicama, protiv slabijih protivnika. A mi smo, nažalost, protiv takvih gubili bodove, što nas je na kraju koštalo i titule. Neosporno je da smo dobra ekipa, koja je kadar da uzima šampionske krune, ali kiksevi u nekim poslednjim minutima mečeva su nas koštali – zaključio je Pavlović.
Da li nedostaje grmljavina sa tribina Miše Tumbasa?
– Naravno da fali. Čuo sam u poslednjih nekoliko minuta meča sa Zvezdom kako je ceo stadion uzvikivao njegov nadimak, baš sam se tada naježio. Zaslužio je Miša da mu skandiraju “grobari”, jer i on je legenda Partizana – poručuje Strahinja.
Intervju preuzet sa portala Blic sport
