Partizan je najtrofejniji vaterpolo klub na svetu, poštovan i cenjen širom planete. Grca u dugovima, igra u hladnoj vodi ali se crno-beli vrtić časno bori za boje i grb. Tradicija obavezuje, zna se šta im je zadatak kada navuku kapice, bez obzira na sve muke i probleme. Srce se steglo i Stefanu Mitroviću kada je zaigrao protiv svog Partizana, u teškim uslovima, pred polu-praznim tribinama… Tu su njegovi drugovi stasali, postali ljudi i igrači, reprezentativci.
U Mađarskoj svi reprezentativci igraju u zemlji, kod nas svi na strani. Nema tu nekih velikih i preteranih emocija, ali tu su uspomene. Nama celo detinjstvo predstavlja ovaj bazen. Mi se nismo igrali kao ostala deca, nego smo trenirali i ne žalimo se, bilo nam je jako lepo ovde. Lepo je vratiti se, žao mi je samo u kakvom je stanju bazen, a u takvom stanju nam je i sport, pogotovo vaterpolo. Nema više rupa koje mogu da se zakrpe, a lako može da se uruši sve. Žao mi je što je takva situacija, ne mogu da kažem da je državna politika takva i da se bavim političkim pitanjima, ali mi je žao da nešto što vredi i što je tradicija lagano umire. Nasuprot svemu tome je sve ono gde sam sada ja trenutno i što se tiče uslova i svega ostalog, vekovima su daleko. Meni je to sada najbitnije za porodicu i za mir, staloženost, sigurnost. Igram u ekipi gde su rezultati najbitniji, u velikom klubu, ne tako velikom kao što je Partizan i verovatno možda nikada neće ni biti što se tiče uspeha, ali trenutno smo jedan od najvećih klubova u Evropi sa najboljim uslovima. Dokle god sam tu, zadovoljan sam.
Od odlaska iz Partizana Mitrović nije igrao u hladnoj vodi, sada se nažalost prisetio srpske realnosti.
– Žao mi je zbog toga, cepa mi se srce. Nije problem sada to što smo došli mi, treba da dođu deca, da imaju uslove da treniraju, da stasaju. Nije sport to da bi potpisao neki ugovor pa imao za hleb, nego da imaš decu, budućnost. Pogotovo u situaciji kakva je kod nas da se sve svelo na otimanje. Kroz raznorazne stvari u našem esnafu, to jest životu, vidimo da onaj koji vredno radi, uči, bude najbolji, ne prođe, jer onaj koji otima prođe bolje. Lakše je uvek kraćim putem ići, jer očigledno se uvek češće isplati. Ali, ovim težim, kojim smo mi išli, mogu slobodno tako da kažem, isplatio se. Znam mnogo momaka koji su sa mnom trenirali, ali nažalost nisu sportski uspeli, ali jesu na nekim drugim poljima.
Ponovo se Mitrović vratio na decu, jer su ona budućnost.
– Žao mi je što deca nemaju uslove. Na kraju krajeva, prvi tim ne mora da postoji, ali zbog prvog tima postoje deca koja dolaze, jer imaju nekog uzora. To je taj lanac koji nažalost puca, a ako pukne, žao bi mi bilo da se jedan sport kao što je vaterpolo svede na neki nivo za deset godina, a to jako brzo prođe. Kada se izgube odličja gubi se i populacija u sportu i samim tim su manje šanse da nešto ovom narodu donese sreću.
Kada je odlazio, a bila je to prva sezona od kako je bio u prvom timu da nije osvojio trofeje sa Partizanom (2012/13), rekao je da ne brine za Partizan i da će trofeji doći.
– Potvrđujem to što sam rekao, kao što se i vidi… Ovi momci pružaju vrhunske partije. Sada, ona druga strana je da ti momci, večina njih, još ide u školu. Takva je situacija da nisu uvek redovni na treningu. Škola je ipak najbitnija i to je ono što nas uče od malena, zato i postajemo takvi ljudi. Kod nas, u Partizanu nikada nije ‘Ostani ovde, biće’, nego uči… Vlada izvlači maksimum iz naših momaka.
Zbog tima i igrača koji dolaze, načina kako se radi u klubu nije brinuo, ali…
– Kažem da nisam brinuo, međutim, sada brinem još više. Kada si u inostranstvu više pratiš, čitaš šta se dešava u zemlji nego kada si u njoj. Bilo bi stvarno katastrofa, ne samo za Partizan nego i za druge klubove i za Radnički koji je napravio neki uspeh, a 250 dece sada imaju, a šta je bilo pre toga, ništaa – ne usuđuje se Mitrović da spomene reč koja lebdi u vazduhu, na gašenje kluba, klubova.
– Treba da se osposobe i neki drugi sportski centri. Nije prvi tim toliko bitan, da se krene lagano korak po korak.. Ja sam uvek za manje, za ono što je realno, za nešto što će ostati iza tebe. Nažalost, budžet za sport i kulturu je sveden na minimum.
Naš sport je na granicama, pa i ta donja je davno probijena. Drži se sve nekako da ne ode sa nekim jačim vetrom, ali ovde duvaju orkani, i ne znam šta može da bude spas. Svako može da osvoji prvenstvo, ali nije pitanje samo sportske stvari, nego i van bazena šta će se dešavati. Gladan vojnik teško može da vodi rat – zaključio je Mitrović, zabrinut ne samo za Partizan, nego i za srpski vaterpolo, pa i vaterpolo uopšte.
