Skupština Partizana dočekuje javni rat bez trunke dostojanstva – Partizan pati a oni vode lične borbe

Piše: Volimpartizan.rs

Skupština Partizana više ne izgleda kao mesto na kom će se rešavati budućnost kluba, nego kao završni čin jednog ružnog javnog obračuna. Tako to deluje posle odgovora Predraga Mijatovića, jer ovde više nisu u centru ni plan, ni struka, ni rezultati, već potreba da se drugi unizi do kraja. Jutros se iz jedne izjave videlo koliko je raskol dubok, a sada se iz druge vidi nešto možda još gore: koliko je nestalo mere. Ne mogu i neću da presudim ko je u svakoj tački u pravu, ali mogu da vidim kada Partizan postane kulisa za lični rat.

Skupština Partizana sada gleda sukob koji je iz optužbi skliznuo u otvoreno vređanje pred javnošću

Jutros je javnost čula Lazovićevu stranu, sa teškim formulacijama o „rijalitiju“ i tvrdnjom da „pomirenje ne može da bude opcija“. Nekoliko sati kasnije stigao je odgovor Predraga Mijatovića u intervjuu za Kurir, i umesto spuštanja tenzije dobili smo novu eskalaciju.

Najtvrđa rečenica iz tog odgovora nije sportska ni upravljačka, nego lična: „Jednostavno rečeno Danko Lazović je jako loš čovek“. Kad jedna strana drugu svede na takvu vrstu ocene, onda je jasno da ovo više nije rasprava o potezima, nego obračun karaktera. A to je već teren na kom Partizan sigurno gubi, bez obzira na to ko će na Skupštini skupiti više ruku.

Kada se u Partizanu više meri jačina uvrede nego težina ideje, klub je već izgubio deo sebe.

Partizan je u Mijatovićevom odgovoru dobio više gorčine nego objašnjenja

Mijatović u istom nastupu kaže i da mu danas odluka da predloži Lazovića za generalnog direktora „deluje kao jedna od najvećih grešaka koje sam napravio u poslovnom životu“. To je ozbiljna, teška i jasna poruka. Problem je što ona govori mnogo o odnosu među ljudima, a mnogo manje o tome kako se pobijaju konkretne Lazovićeve tvrdnje o sportskom sektoru, omladinskoj školi, prelaznom roku ili monitoringu.

Tu je za mene i ključna razlika između odgovora i razjašnjenja. Ako je namera bila da javnost dobije drugu stranu priče, onda je bilo potrebno više činjenica, više objašnjenja i više kluba u svemu tome. Umesto toga, dobili smo i ovo: „svako ko iole poznaje Danka Lazovića vrlo dobro zna koliki su njegovi stvarni dometi – i vokabularom i mentalnim sklopom“.

To više nije odgovor funkcionera drugom funkcioneru. To je već nivo javnog ponižavanja koji ostavlja gorak ukus svakome kome je do Partizana stalo makar i bez funkcije, bez fotelje i bez glasa na Skupštini.

Partizan između Lazovića i Mijatovića više ne liči na klub koji rešava spor

Ovo je sada već obrazac koji niko razuman ne može da gleda mirno. Jedan govori o „rijalitiju“, drugi odgovara da je ovaj prvi „jako loš čovek“, pa zatim dodaje i poruku o sreći „što dalje od FK Partizan“. Tu više nema nijanse. Nema ni traga onom minimumu uzdržanosti koji veliki klub mora da sačuva čak i kada se lomi iznutra.

Partizan već predugo ne raspravlja o planu, nego o egu. I to je ona suva, bolna istina koja najviše nervira navijača: ne čuješ borbu ideja, nego borbu sujeta. Ne slušaš dva koncepta kako se sudaraju, nego dva tabora kako se takmiče ko će drugog predstaviti manje sposobnim, manje dobronamernim i manje vrednim poštovanja.

Ili vam je ovakav javni obračun nedopustiv za Partizan, ili ste već pristali da klub bude kolateralna šteta sujete. Tu, po meni, nema neutralne sredine.

Skupština Partizana neće oprati utisak da se klub javno ponižava

Važno je reći i ono što ne znam. Nemam iz ovog osnov da tvrdim ko govori punu istinu o svakom detalju koji je mesecima sporan unutar kluba. Bilo bi nepošteno da sada, samo na osnovu dve javne salve, biram pobednika u priči čiji puni dokumenti, potpuna pozadina i svi razgovori nisu pred očima javnosti.

Ali ima nešto što je već dovoljno jasno i bez presude. Posle Lazovićeve izjave i Mijatovićevog odgovora, nema više nikakve sumnje da pomirenja gotovo sigurno neće biti. Skupština može da odluči ko će politički i formalno izaći jači, ali neće sama vratiti dostojanstvo onome što je ovim prepucavanjem već izgubljeno.

Jer sramota nije samo u tome što se dve strane ne slažu. Sramota je u tome što klub ovako izgleda pred svojom javnošću, pred svojim navijačima i pred sopstvenim imenom. Partizan više ni krizu ne živi tiho; i kad tone, uspe da se svađa oko toga ko lepše opisuje ponor.

Najviše me kopka jedna stvar pred 1. jun: da li će delegati Skupštine Partizana glasati o programu, rezultatima i odgovornosti, ili o tome ko je u javnosti uspešnije ponizio onog drugog. Ako sve ostane na ličnim diskvalifikacijama, klub neće dobiti rasplet, nego samo novog pobednika stare svađe. A to nije izlazak iz bunara, već samo pomeranje na drugu stranu istog zida. U tome je i najveća gorčina za svakog ko Partizan gleda srcem, a ne funkcijom: možeš da promeniš ljude, ali ako ostane isti ton, ostaje i ista sramota.

ŽIVIMO CRNO-BELO, SVAKI DAN.

Piše: Volimpartizan.rs 

DONIRAJ I PODRŽI RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs, možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
http://paypal.me/volimpartizan

Dinarski račun kod Yettel banke: 115-0381638123518-11