Piše: Volimpartizan.rs
Skupština Partizana dolazi u času kada je važnije kako će klub preživeti sopstveni raskol nego ko će u njemu pobediti. To mislim zato što iz onoga što je do sada izašlo u javnost više ne deluje da postoji prostor za dogovor, a još manje za tiho pomirenje. Na jednoj strani je verzija koju je u razgovoru za Večernje novosti izneo Danko Lazović, druga se i dalje čeka. I baš zato ovo ne treba čitati kao presudu, nego kao zapis jedne strane pred 1. jun. U Partizanu se prečesto svi bore da budu u pravu, a premalo da klub usred te borbe izgleda kao glavna tema.
Skupština Partizana dočekuje klub u trenutku kada je raskol među funkcionerima postao veća priča od samog fudbala
Iz same Lazovićeve izjave vidi se da on ovaj sukob više ne tretira kao neslaganje unutar uprave, nego kao kraj svakog pokušaja zajedničkog rada. Najtvrđa rečenica dolazi odmah: „Skupština je zakazana iz prostog razloga, zato što rijaliti u režiji Predraga Mijatovića tog 1. juna mora da prestane.“
Odmah zatim zatvara i vrata svakom mogućem mirenju: „Pomirenje ne može da bude opcija ako pričamo o mojim relacijama sa potpredsednikom.“ To je važnije od svake pojedinačne optužbe, jer pokazuje gde je klub sada stvarno stigao. Ovo više nije priča o različitim pogledima na Partizan, nego o ljudima koji otvoreno govore da zajednički nastavak ne vide kao rešenje.
Ako je makar polovina onoga što Lazović govori tačna, onda je problem ogroman; ako nije, onda je ogroman problem već sama mogućnost da se tako govori iz vrha kluba.
Danko Lazović o Partizanu govori kao o sistemu u kom su škola, trener i prelazni rok postali frontovi istog sukoba
U drugom delu izjave Lazović pokušava da sukob spusti na sportski teren, mada i tu ton ostaje jednako tvrd. O omladinskoj školi kaže: „Govori se o tome da u omladinskoj školi ništa ne valja, a osvojene su četiri titule u šest selekcija, dok je prethodne sezone osvojen samo jedan pehar.“
Kod smene stručnog štaba njegova formulacija je još direktnija: „Smena nije problem, ali ona dolazi kada imaš bolje rešenje. Mijatović ga nije imao.“ U toj istoj liniji dolazi i priča o Dušanu Jovanoviću, gde Lazović ne skriva da je to za njega bila crvena linija. Najteža njegova rečenica iz tog dela glasi: „Ne želim da dozvolim da bilo koje dete napusti Partizan zbog Peđe, mene ili nekog trećeg.“
Još jasnije razdvaja dva pogleda na sportski sektor kada kaže: „Neko vidi Partizan kroz Sedorfa i Poltera, a neko ga vidi kroz Jovana Miloševića i to je osnovna razlika u pogledu na klub kakav bi trebalo da bude.“ Tu je, čini mi se, i srž njegovog javnog nastupa: on ne govori samo da je sukob ličan, nego da je i suštinski, oko same ideje kakav Partizan treba da bude.
Partizan u Lazovićevoj priči o monitoringu više nije samo sportsko pitanje, nego priča o zaslugama i odgovornosti
Poseban sloj cele stvari otvara se kad Lazović pređe na finansije i monitoring. Tu više nema govora o treneru, školi ili prelaznom roku, nego o tome ko je nosio teret opstanka. Njegove reči su vrlo teške: „U jednom trenutku kada nije bilo izlaza kod ovog poslednjeg monitoringa svi članovi Upravnog odbora su bili spremni da založe svoju ličnu imovinu kao hipoteku za podizanje kredita.“
Odmah zatim dodaje i drugu važnu poruku: „Nemoguće je da to radi jedan čovek, svi su bili uključeni u svih sedam.“ To je već otvorena borba za tumačenje zasluga, a tu sukobi po pravilu postaju najdublji. Kad ljudi u istom klubu počnu da se spore ne samo oko odluka, nego i oko toga ko je klub spasavao, onda se više ne raspravlja o potezu nego o pravu na politički i moralni kapital unutar Partizana.
Skupština Partizana pred sobom ima Lazovićevu istinu, ali ne i odgovor Predraga Mijatovića
Ovde je važno stati i biti pošten prema samom tekstu. Ovo je Lazovićeva istina, izgovorena opširno, bez zadrške i sa mnogo detalja. Ona zaslužuje da bude pažljivo pročitana, ali sama po sebi nije dovoljna da zatvori slučaj.
U završnici Lazović pokušava da svoj nastup vrati na teren lične odgovornosti i odnosa prema klubu: „Meni je ova Skupština važna zbog kluba, a ne zbog mene.“ Zatim i: „Kakvu će odluku doneti ne znam i ispoštovaću svaku.“ To su rečenice s kojima on završava svoj javni nastup.
Ali za javnost ostaje važna činjenica da u ovom materijalu ne čujemo drugu stranu. Nema ovde odgovora Predraga Mijatovića, nema njegovog objašnjenja, nema njegovog viđenja istih događaja. Zato je svako navijačko svrstavanje danas više stvar osećaja nego kompletne slike.
Skupština Partizana neće doneti mir ako se i dalje bude slušala samo jedna strana
Nije posao navijača sa strane da unapred overi pobednika ovog unutrašnjeg rata, niti je posao ozbiljnog teksta da od jedne izjave pravi konačnu presudu. Jeste posao da se čuje ono što je rečeno, da se zabeleži ton kojim je rečeno i da se prizna ono što je očigledno: ovde pomirenja nema na vidiku.
Sve ovo, gledano sa strane, izgleda kao velika borba za pozicije, za uticaj, za pravo da se kaže „mi smo spasavali klub“ i „oni su ga rušili“. A to je najtužniji deo cele priče, jer kada Partizan dođe do tačke da mu je unutrašnji sukob glasniji i važniji od fudbala, niko u toj buci ne izlazi čist.
Pred Skupštinu Partizana ostaje jedna neprijatna, ali poštena pozicija: javnost je čula Lazovićevu istinu, a Mijatovićevu još čeka. To je dovoljno da se vidi koliko je raskol dubok, ali nije dovoljno da se konačno preseče ko je u pravu. Navijači će, svako za sebe, morati da odmere ton, činjenice i motive. Ja se ovde ne svrstavam. Samo zapisujem utisak koji je teško oterati: ovo više liči na borbu za prevlast, za tumačenje zasluga i za kontrolu priče nego na borbu u kojoj je Partizan bez sumnje prvi.
ŽIVIMO CRNO-BELO, SVAKI DAN.
Piše: Volimpartizan.rs
DONIRAJ I PODRŽI RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs, možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
http://paypal.me/volimpartizan
Dinarski račun kod Yettel banke: 115-0381638123518-11
