Prošlo je više od tri decenije. Država je tri puta menjala ime – išla je iz Savezne Federativne Republike Jugoslavije u Saveznu Republiku Jugoslaviju, pa u Srbiju i Crnu Goru, pre nego što je postala samo Srbija. Rađale su se, rasle i starile generacije ljudi. A Partizan nikada nije bio ovako loš.
Godine 1990. je Parni valjak završio na četvrtom mestu u prvenstvu. Od tada je 32 leta ostalo za nama, pre nego što je opet šampionat okončao gledajući u leđa čak tri rivala.
Mada, pomenute sezone su crno-beli barem stigli do polufinala nacionalnog Kupa i četvrtfinala Kupa pobednika kupova.
Ove su ispali već na startu najmasovnijeg takmičenja, a u Evropi dogurali do šesnaestine finala Lige konferencije, što se može smatrati jedinom svetlom tačkom.
Sve ostalo bilo je za zaborav u jednom od najgorih razdoblja u istoriji velikana iz Humske – 26 bodova manje od Crvene zvezde, dvojica smenjenih trenera, igra bez jasne ideje i identiteta koja često nije bila dostojna ni niželigaša.
Naposletku su i potresi unutar i oko kluba, te bojkot navijača, doveli do nedvosmislenog zaključka: Partizan je dotakao dno.
Kako je tekao proces ovosezonskog propadanja?
Najava rušenja Zvezde sada zvuči kao vic
Ni punih pet godina bez titule i tri bez ikakvog trofeja, kao ni odlazak trenera Aleksandra Stanojevića, nisu slomili duh u Humskoj, pa je prošlog leta sezona najavljena sa puno optimizma.
Za primarni cilj određen je prekid dominacije Crvene zvezde, dok je sekundarni bio iskorak na međunarodnoj sceni kroz plasman u Ligi Evrope. Kako je to dobro zvučalo… Kao neki vic.
Elem, doneta je odluka da na tom putu crno-belim brodom upravlja Ilija Stolica.
Stolica je na promociji od strane tadašnjeg sportskog direktora Ivice Ilieva predstavljen kao revolucionar u srpskom fudbalu, trener modernih shvatanja, sličnih Pepu Gvardioli, koji će doneti sve ono za čime su navijači čeznuli – kvalitetne igre i dobre rezultate.
Ipak, vrlo brzo je postalo jasno da takva očekivanja nemaju utemeljenje u realnosti.
Odlazak dvocifrenog broja igrača – od kojih su neki kod Stanojevića bili i nosioci, poput Miloša Jojića, Nemanje Miletića, Lazara Markovića i Aleksandra Miljkovića – i kašnjenje sa angažovanjem njihovih zamena (od bitnijih faktora na vreme su stigli samo Svetozar Marković, Patrik Andrade i Aleksandar Filipović; Fuseni Dijabate je došao tik pred Superligu, a kasnije i Kristijan Belić, Hamidu Traore i Andrija Pavlović), uz nedovoljno kvalitetno odrađene pripreme u Ptuju doveli su do toga da Parni valjak neuigran i nespreman uđe u sezonu.
Početak avgusta – početak kraja
Crno-beli su u uvodna četiri kola osvojili pet od maksimalnih 12 bodova u ligi i stekli minus 7 u odnosu na Zvezdu.
Na to se nadovezalo i ispadanje na početku kvalifikacija za Ligu Evrope od AEK Larnake. Crvena lampica na alarmu u Humskoj je bila uključena još u prvim danima avgusta, a navijači su prvi put otvoreno digli glas protiv uprave. Bio je to znak za početak kraja.
Sportski direktor Ivica Iliev je prvi digao sidro, zatim je smenjen i Stolica, na čije mesto je stigao Gordan Petrić, koji je uspeo da ugasi požar. Ali samo kratkoročno.
Igrao je Partizan dobro i na domaćoj i na evropskoj sceni, gde je izborio prolaz u nokaut fazu Lige konferencije iz grupe sa Nicom, Kelnom i Slovačkom.
Ipak, finiš jeseni i niz loših rezultata, za odlazak na zimsku pauzu sa minus 10 u odnosu na Zvezdu, pokazali su da je kriza znatno dublja nego što se u prvi mah učinilo.
Pad na dno
Drugi deo sezone otvoren je pobedom u Kruševcu nad Napretkom početkom februara. Samo šest dana kasnije, Partizan je dobio prvi od mnogo šamara – poraz kod kuće od Mladosti GAT, ekipe koja je na kraju sezonu završila kao poslednjeplasirana, rezultatom 4:0.
Do kraja februara su crno-beli ispali iz Lige konferencije porazom od Šerifa, a remi sa kragujevačkim Radničkim u Humskoj (1:1) označio je kraj Petrićevog mandata.
Tik pred večiti derbi na Marakani, crno-beli su imenovali novog trenera – Igora Duljaja. Još jedna klupska legenda je “bačena” u vatru, iako je bilo svima jasno da će izgoreti.
Čuveni vezista je na vatrenom krštenju pretrpeo poraz od najvećeg rivala (0:1), a u prvih devet utakmica upisao je samo dve pobede, uz pet poraza i dva remija.
Sezona je od loše pretvorena u katastrofalnu, pošto je ekipa pala na četvrtu, pa i petu poziciju. Krenulo se sa šampionskim ambicijama, a završilo na istorijskom minimumu – četvrtom mestu. Iza TSC i Čukaričkog.
I sve to u sezoni kada status viceprvaka donosi plasman u kvalifikacije za Ligu šampiona i siguran prolaz u Ligu Evrope.
Umesto toga, crno-beli će morati u kvalifikacije za Ligu konferencije, trećerazredno evropsko takmičenje.
Šta dalje i sa kim?
Mnogo je pitanja pred Partizanom između dve sezone. A glavno je: hoće li sadašnja uprava na čelu sa Miloradom Vučelićem i Milošem Vazurom ostati u klubu.
Navijači hoće da im vide leđa. Ušli su u otvoreni bojkot utakmica kako bi ih naterali da napuste funkcije. Nije to izazvalo željeni efekat, štaviše, Vučelić ih je optužio da rade protiv kluba oko kojeg se uveliko bore dve “struje”.
Jednu predstavlja sadašnje rukovodstvo, a drugu čelnici Jugoslovenskog sportskog društva, na čelu sa Ostojom Mijailovićem, prvim čovekom košarkaškog kluba.
Ako pitate (prave) navijače Partizana, njihov stav je jasan – žele promenu vlastodržaca, i to odmah. Od toga zavisi da li će se Parni valjak pokrenuti sa mrtve tačke ili upasti u još dublje blato.
Jer, uvek može gore… To je pokazala ova sezona kluba iz Humske.
Originalni tekst Sportal.blic.rs