Na sajtu Volimpartizan.rs možete ponovo čitati najavu za utakmicu našeg Partizana iz navijačkog ugla.Na drugačiji i specifičan način naša saradnica pokušaće da dočara predstojeće duele i nadamo se da će Vam to biti zanimljiv tekst pred važne utakmice naše svetinje.
NEMCI I PARTIZANI
Autor teksta: Marija Andrić
Ovaj naslov se, priznaćete, praktično sam nametnuo. Kalendar Evrolige je odlučio da u trećem kolu pošalje Partizan u Minhen, a istorija je samo ljubazno ustupila reč.
Neke asocijacije na ovim prostorima prosto ne traže dodatno objašnjenje.
Samo što se ovoga puta borba ne vodi po šumama i gorama, već pod reflektorima „SAP Gardena“, a pokret otpora je, sudeći po broju crno-belih koji su se već sjatili u Minhen, aktiviran nešto ranije nego što je domaćin planirao. Posle Pariza, to nas više i ne iznenađuje. Tamo smo prvih nekoliko minuta izgledali kao turisti koji su pogrešili metro, izašli na pogrešnoj stanici i tek onda shvatili da zapravo imaju utakmicu.
Deset prema nula, Pariz je krenuo kao da namerava da nas isprati do Ajfelovog tornja pre prvog tajm-auta. A onda je neko u crno-belom dresu očigledno pogledao na sat i shvatio da je razgledanje grada završeno. Do poluvremena smo vodili, Posle toga prednost više nismo ispuštali. Na kraju 92:79. Drugi meč, Druga pobeda, I ponovo 92 poena.
Jednom može biti slučajnost. Dva puta je već obrazac. Ako večeras semafor ponovo stane negde oko 92, domaćin neće biti siguran da li je to poziv upomoć Minhenskoj policiji ili rezultat utakmice.
Nešto se u ovoj ekipi očigledno promenilo, ne samo zato što je dobila dve utakmice, nego zbog načina na koji ih je dobila.
Posle 0:10 nije bilo panike, kolektivne psihoterapije, traženja krivca na klupi i onog poznatog pogleda navijača prema plafonu kao da odgovor na sve naše probleme već godinama stoji negde kod ventilacije, jadnostavno samo su se opustili i počeli da igraju.
Dogodila se još jedna stvar koju je teško izmeriti statistikom. Pariz je bio gost u sopstvenoj dvorani. Naši ljudi su „Adidas Arenu“ ispunili zvukom koji se ne kupuje uz ulaznicu i ne unosi u zapisnik, ali ponekad vredi više od jednog tajm-auta. Ako je suditi po onome što se ovih dana vidi po Minhenu, Bavarci bi možda već trebalo da provere da li uz „SAP Garden“ dobijaju i pravo domaćinstva. A sudeći po stanju u minhenskim pivnicama, crno-beli su taktičku pripremu počeli nešto ranije. Minhen je ovih dana još uvek u znaku Oktoberfesta, pa će se pre utakmice točiti pivo, a tokom nje znoj. Ne znamo čega će do ponoći biti više, ali znamo da će u obe statističke kategorije naši navijači dati sve od sebe.
Može li BMW protiv Juga 45? Na papiru, pitanje je uvredljivo. BMW je brži, skuplji, precizniji, napravljen da traje i ne zahteva da ga zimi pališ na guranje, ali naš „Jugo“ trenutno ima 4h4. Karlik organizzuje, Vildosa ukrade, Džekiri zatvori reket, Olmen, Stivens, Lakić, svako doda svoj obrtaj do maksimalnog ubrzanja. Odjednom ta stara balkanska mašina, za koju nikad nisi potpuno siguran hoće li stići do odredišta, prođe pored tebe kao da je upravo sišla sa nemačke proizvodne trake.
A ako neko u Partizanu večeras zaslužuje da dobije bitnu ulogu u starom filmu, onda je to Luka Vildoza. Šesnaest poena u Parizu jesu lepa stvar, ali šest ukradenih lopti već je nešto drugo. Šest puta je čovek ušao u tuđi napad i izašao sa plenom. Tu košarka već prestaje da bude sport i polako ulazi u domen imovinskog prava.
A Minhen nam je, zanimljivo, manje od dvadeset četiri sata pre košarkaškog susreta već ponudio jedan srpsko-nemački okršaj. Nemačka – Srbija 2:0. Ali rezultat je još bio i najmanji problem. U prvom poluvremenu šesnaest prema nula u šutevima, To više nije statistika. To je prijava boravka na sopstvenoj polovini terena. Do kraja je Nemačka stigla do čak 32 pokušaja, Srbija do jednog, i taj jedan su nas pustili, da ne bude baš svuda krompirić. Tako da, ako košarkaši večeras budu tražili dodatni motiv, evo ga. Ne moraju baš da osvete srpski fudbal, toliki teret ne bismo stavljali ni na mnogo šira ramena. Ali bilo bi lepo da se Srbija iz Minhena u roku od 24 sata ipak vrati sa 1:1 u pobedama. Ipakk je naše nacionalno samopouzdanje vazda bio obnovljiv resurs, potrošimo ga do ponoći, ujutru ga već ima za izvoz.
A Bajern ima i svojih razloga da večeras bude ljut, Fenerbahče ga je u prošlom kolu ispratio sa 100:76. Sto primljenih poena ume da pokvari raspoloženje čak i Nemcu, a to je narod koji je izmislio reč „Schadenfreude“ da bi i tuđu nesreću mogao gramatički precizno da organizuje. Zato ne očekujemo ranjenog protivnika koji će se sam predati. Oni žele da dokažu da Istanbul nije njihova prava slika. Ali mi želimo da dokažemo da Milano i Pariz jesu naša. Jer slučajnost se dogodi jednom. Dobra forma traje nekoliko večeri. A karakter počinje onda kada protivnik zna šta donosiš, pripremi se za to, a ti mu svejedno doneseš isto.
Imamo, doduše, i jednu malu istorijsku prednost, prošle sezone Bajern nam nije uzeo ni jednu utakmicu, dakle put nam nije nepoznat, ne treba nam nova mapa, samo da ne zaboravimo gde smo parkirali samopouzdanje.
Možda je istorija, možda ironija, a možda samo ona čudna nebeska sila koja u sportu voli da za isti sto posadi ljude sa zajedničkom prošlošću, odlučila da nas u Minhenu sačekaju i poznata lica. Vladimir Lučić, dete Partizana, nekadašnji kapiten, čovek koji je crno-beli dres nosio pre nego što je Minhen postao njegov dom, i Dvejn Vašington, koji je još do juče bio sa naše strane stola, a večeras će pokušavati da nam uzme ono po šta smo došli.
Evroliga ponekad ima smisao za dramaturgiju kakav nemaju ni ruski klasici, samo kod Dostojevskog čovek bar ima osamsto strana da se pomiri sa prošlošću, ovde dobiješ četrdeset minuta, pa ti vidi.
A negde između Bajernove dvorane, piva, bavarskih pereca i svega onoga što Minhen čini Minhenom, biće i hiljade naših ljudi. Bavarsko pecivo jeste institucija, Oktoberfest jeste svetski brend, ali, uz svo dužno poštovanje nemačkoj gastronomiji, burek kod Trpkovića u šest ujutru posle evropske pobede i dalje nema ozbiljnu konkurenciju. Neke stvari se ne mere „Michelin“ zvezdicama.
Jedna dvorana, Četrdeset minuta, i jedna prilika da posle Milana i Pariza shvatimo da ono što gledamo možda više nije samo lep početak. Bajern će želeti da posle stotke u Istanbulu pokaže da ume drugačije, mi ćemo želeti da posle dve pobede pokažemo da ne želimo drugačije. Neka Penjaroja još jednom pokaže da ova ekipa nije skup dobrih imena, nego rečenica u kojoj je konačno neko stavio reči pravim redosledom.
A navijači? Za njih se više ne brinem. Pariz nam je pokazao da granica između gostujućeg i domaćeg terena ponekad postoji samo na Google Maps-u. Minhen bi večeras mogao da ažurira mape. Mi ćemo, nadamo se ažurirati tabelu sa nova dva boda.
Imanuel Kant na našoj kupi je osmislio filozofiju ovog tima koja se može proučavati. Naslov se ovoga puta zaista sam napisao, a zakljuak nam je nametnuo naš tim koji igra kao da su note za tu simfoniju pisane iz pera samog Baha. Pa ako je Bah pisao note, mi smo spremni za koncert, neka najlepša simfonija počne.
Autor: MARIJA ANDRIĆ
DONIRAJ I PODRŽI
RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs , možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
PayPal donacija
paypal.me/volimpartizan
