LIČNI STAV: Saša Ilić i Partizan - legenda koju su ostavili bez alata za rad

Saša Ilić nije izdao Partizan — Partizan je izdao Sašu Ilića. Kada legendi kluba daš roster bez ijednog pravog pojačanja i onda se čudiš što rezultati izostaju, problem nije na klupi već u kancelarijama iznad nje. A najgore od svega je što smo svi, uključujući i mene, verovali da će njegova ljubav prema klubu biti dovoljna da nadoknadi ono što mu nikada nisu dali.

Saša Ilić u Partizanu nije dobio nijedno pravo pojačanje

Leto je prošlo, a na Humsku su stizala imena — ne pojačanja. Razlika je ogromna i svako ko je bar jednu sezonu proveo prateći crno-bele zna kako to izgleda: dovedeš petoricu, a nijedan od njih ne može da promeni tok utakmice kada zatreba. Ilić je preuzeo tim koji je zahtevao hirurške intervencije, a dobio je flastere. Posle više od 40 godina praćenja Partizana, razvio sam šesto čulo za razliku između transfera koji mirišu na ozbiljan projekat i onih koji služe da se popuni roster pred kamerama. Ovo leto je spadalo u ovu drugu kategoriju, i to je duboko nepravedno prema čoveku koji je prihvatio posao iz čiste ljubavi, bez uslova i bez garancija.

Zašto je Partizan dva puta vraćao Sašu Ilića sa ivice

Ovo je detalj koji mi ne izlazi iz glave. Prema izveštajima Mozzart Sporta, Ilić je ostavku nudio dva puta — posle Lučana, kada je otišao bez izgovorene reči, i posle Radnika, već tokom poluvremena. Oba puta je uprava molila da „prenoći,” da sačeka, da ne donosi odluku u afektu. Treći put, posle Čukaričkog, više nije bilo kud. I tu se postavlja pitanje koje niko ne želi da postavi naglas: ako je uprava znala da je Ilić na ivici, zašto mu nisu dali razlog da ostane? Ne rečima — delima. Jednim pravim pojačanjem. Jednim potezom koji bi mu pokazao da nije sam u ovome. Umesto toga, tražili su od njega da trpi. I on je trpeo, jer je takav čovek — previše dobar i previše naivan za sistem koji to ume da iskoristi.

Partizanov obrazac: legende kao treneri bez sredstava za rad

Nije ovo prvi put. Partizan ima naviku da vraća svoje legende na klupu, da im natovari emocionalni teret celog kluba na leđa, a onda da im uskrati sredstva za rad. Rezultat je uvek isti: legenda ode slomljena, a klub nastavi dalje kao da se ništa nije desilo. Jedanaest bodova iz trinaest kola i dvadeset tri boda zaostatka za najvećim rivalom nisu Ilićeva statistika — to je statistika celog sistema. Trener bez pravih igrača je kao hirurg bez skalpela: možeš da imaš najbolje ruke na svetu, ali ne možeš da operišeš golim prstima.

Posle Čukaričkog — Saša Ilić je morao da ode zbog sebe

Priznajem, do juče sam bio u taboru onih koji su govorili da Ilić treba da ostane tri-četiri godine i raste sa ovim Partizanom. Verovao sam da mu treba vreme, da projekat ima smisla, da će se kockice složiti naročito kada ovo zlo koje se nadvilo nad Partizanom konačno ode. Onda sam video njegov pogled posle poraza od Čukaričkog — 0:2, zvižduci koji paraju Humsku, tišina koja je govorila više od bilo kog saopštenja — i shvatio sam da grešim. Nijedan rezultat, nijedan projekat, nijedna sezona ne vrede čovekovog zdravlja i psihičkog mira. Ilić je otišao jer je morao, ne jer je hteo. I to je najtužniji deo cele priče.

Šta Partizan gubi odlaskom Saše Ilića sa klupe

Danas nije održan trening iako je bio planiran. U sredu se igra u Nišu protiv Radničkog, a niko ne zna ko će voditi ekipu. To je slika Partizana u ovom trenutku — anarhija, improvizacija, vakuum. Ilić je bio poslednji čovek koji je ovu svlačionicu držao na okupu snagom autoriteta koji se ne kupuje novcem. Kada ode takav čovek, ne odlazi samo trener — odlazi poslednji most između kluba i njegovog identiteta.

Saša Ilić će se vratiti u Humsku, jer takvi ljudi ne mogu da drže distancu od mesta koje vole. Ali pitanje koje me muči je: da li će Partizan do tada naučiti da legende štiti umesto da ih troši? Ili ćemo za dve godine kao i do sada gledati istu priču sa drugim imenom i istim razočaranjem?

VolimPartizan.rs