Srdjan Stevanovic/Starsport
Odavno odomaćene floskule o nužnosti sportskog bezobrazluka i takozvanog srpskog inata za postizanje uspeha, u njegovom slučaju, tako ljudski i gospodski padaju u vodu. Dakle, nije sve u sirovoj snazi i “pozitivnom” besu, nešto je i u viteškoj veštini. To najbolje potvrđuje primer zlatnog dečaka sa EP 1997. godine. Miroslav Mire Radošević (49).
Strelac bez mane i straha, meke ruke, junačkog, sportskog srca, a lagano, kao loptu, nosi fer-plej u duši. Finoća i večiti osmeh na licu. Takvi retko prolaze. Ali njegovoj harizmi, dobroti i nadasve sportskom znanju i umeću niko nije odoleo. Ponajmanje rivali.
Bio je i ostao miljenik armije navijača Partizana, uzdanica čačanskog Borca, u kojem se domogao titule najboljeg strelca domaće lige i matične Slobode iz rodnog Užica, koja se u njegovo vreme zvala Prvi Partizan. Od tog užičkog „prvog“ stigao je do onog u Humskoj, crno-belog Partizana i sve ostalo je istorija. Rasni strelac, igrao je u zlatnom dobu jugoslovenske igre pod obručima, a konkurencija je bila toliko jaka da je pravi podvig bio naći se i na širem spisku nacionalnog tima. A Radošević je nosio dres sa državnim grbom na samo jednom velikom takmičenju. Jednom, ali vrednom, jubilarnom 30. Evropskom prvenstvu u Španiji. Osvojio je svoju jedinu reprezentativnu medalju. Jednu i to najvredniju i najsjajniju – zlatnu!
„Pamtim EP 1997. po svemu lepom. Bio sam debitant, najmlađi u timu. Nisam, nažalost, imao dugu reprezentativnu karijeru, ali samo učešće na EP znači veoma mnogo, taj osećaj je teško opisati. Da mi je neko koju godinu ranije, dok sam igrao u Čačku, rekao da ću se naći na EP i osvojiti zlato mislio bih da me zavitlava. To je bio moj san i tada sam ga dosanjao. Ipak se ispostavilo da je san bio realan i presrećan sam što sam ga dosanjao“, započinje Miroslav Radošević razgovor za specijal Sport Kluba.
Nekadašnji as Partizana nastavlja sa ushićenjem o najvećoj kontinentalnoj smotri, održanoj pre četvrt veka…
„Zaista to su divna sećanja, sve je bilo fantastično, na vrhunskom nivou. Od načina treniranja, preko toga kako su me stariji saigrači prihvatili. To su bili neverovatni asovi, sve same legende. Kada sam stasavao kao igrač za mene je bila nezamisliva pomisao da sedim sa takvim igračima kao što su Đorđević, Bodiroga, Savić, Danilović, Obradović… Oni su za mene bili nedodirljivi, nedostižni… Zato mi je trebalo vremena da se naviknem da sam zaista u njihovom društvu, da zajedno treniramo i igramo i sasvim normalno komuniciramo. Bio sam presrećan što sa njima delim svlačionicu i provodim slobodno vreme“.
U takmičarskom smislu, naravno, Barselonu 1997. godine, pored zlata, svi pamtimo po meču sa Hrvatima i Đorđevićevoj trojci… Pa tako i Radošević.
„Ta utakmica mi je, razumljivo, ostala upečatljiva sa tog EP. Donela nam je veliku radost, a hteli, ne hteli, moramo da priznamo da je nosila posebnu težinu i pritisak. Lično, smetalo mi je što je taj meč zbog politike u javnosti imao poseban, negativan naboj, ali mi smo se trudili da sve to sportski iznesemo. Međutim, koliko god je s naše strane bio sportski pristup, ipak, nismo mogli da se skroz rasteretimo tog bremena. Realno, imali smo kvalitetniji i bolji tim od Hrvata, iako je i u hrvatskoj selekciji bilo vrlo dobrih pojedinaca, ali zbog te tenzije igrali smo protiv njih nekako teško, u grču, na jednu loptu i nepotrebno stigli do dramatične završnice. Inače, van terena smo sa njima normalno komunicirali, nije bilo nikakvih problema. Do tada, a i posle tog susreta išlo je sve glatko, rutinski. Koliko se sećam, završili smo taj EP samo sa jednim porazom od Italijana u grupi, ali smo im se revanširali u finalu“.
Otkrio gde je „Saletova“ lopta
Zlatni bek šuter sa EP u Barseloni specijalno za Sport Klub otkrio je jednu zanimljivost sa tog takmičenja.
„Lopta kojom je Sale tada postigao trojku protiv Hrvata nalazi se u Užicu! Kod mog šuraka. On je u Barseloni sedeo u publici sa mojim bratom. Kada je Sale postigao koš, ta lopta se ubrzo našla na tribinama kod nekih Španaca, a šurak im je oteo, jer po logici stvari, bila je „naša“. Samo mi je pozajmio posle te utakmice da bi mi se Sale potpisao na nju. I dan, danas je čuva u Užicu kao najveću relikviju. Kad god odem kod njega uzmem je i podsetim se Saletove trojke, pobede nad Hrvatima i uopšte fantastičnih dana u Barseloni 1997. godine“, uz osmeh priča Mire Radošević i podseća se sjajnog druženja sa svim saigračima u reprezentaciji, a najviše sa cimerom Dejanom Bodirogom i Zoranom Savićem, „Bodiroga me i sada, kad god se sretnemo, pozdravlja sa „gde si cimeru“…
Popularni Mire na tom istorijskom susretu sa Hrvatima nije igrao, ali ceni svaki sekund proveden u najboljoj nacionalnoj selekciji.
„Trudio sam se maksimalno da svaku šansu što bolje iskoristim i opravdam poverenje selektora Željka Obradovića. Ma, značilo mi je prisustvo tamo, da sam samo nosio peškire takvoj ekipi bio bih prezadovoljan. Bio sam debitant, što je, zaista, velika čast za mene. Upijao sam znanje i iskustvo, svaku sitnicu koja se dešavala, a na moju i našu sreću, sve je bilo besprekorno i prelepo na tom takmičenju“.
Na pitanje u čemu je tajna uspeha na EP 1997. godine je teško i lako odgovoriti, a Radošević posebno ističe atmosferu i drugarstvo.
„Neverovatna hemija nas je dovela do tako velikog uspeha. Niko nije merio koliko igra, svi su davali sve od sebe na treninzima i utakmicama, svako je prihvatio svoju ulogu u timu i odrađivao je maksimalno. Nesebično smo pomagali jedni drugima, bodrili se, savetovali. Dok se treniralo i igralo nije bilo povišenog tona, osim ponekad na tajm-autu kad bi nam Željko podviknuo, ali to je bilo zaista retko. Vladala je harmonija, pravo uživanje. Kada je bio pogodan trenutak znali smo i da se rasteretimo na treninzima nekom šalom. A van terena smo se lepo družili i poštovali, kao složna porodica. Iz toga je proizašla i odlična timska igra, koju su, logično, nosili fenomenalni pojedinci.
Bili smo nepobedivi, ne sećam se da smo doživeli poraz tokom priprema, možda jedan… U tom periodu smo imali četiri, pet turnira, a za to vreme i filtere kada se skraćivao spisak reprezentativaca, sve u svemu, radilo se pakleno“.
To su bile slavne godine, kada se jugoslovenska košarka posle sankcija vratila na stare, zaslužene pozicije. A sagovornik Sport Kluba ističe koliko je bilo teško u Barseloni 1997. godine braniti istorijsko evropsko zlato, osvojeno dve godine ranije u Atini.
„Uvek je teže braniti, nego osvajati. U reprezentaciji više nisu bili Divac, Paspalj, a zna se koliko su oni značili ekipi, suvišno je trošiti reči o takvim igračkim veličinama. Opet, ako pričamo kada je bilo najteže na EP 1997. godine, sve se svodi na taj duel sa Hrvatima, a sve drugo je proteklo, praktično, u našoj dominaciji, izuzev kiksa protiv Italijana u drugom kolu grupne faze“.
Radošević ne krije sa kolikim respektom je sarađivao sa selektorom Obradovićem.
„Rekao sam već kako sam se osećao u društvu asova u timu, a tek kakvu sam tremu imao pred selektorom Obradovićem, to ne mogu da opišem. Iz velikog poštovanja prema njemu vagao sam svaku reč i postupak, uvek u strahu da ne pogrešim makar i najmanju sitnicu, da nešto slučajno ne zaboravim na treningu i van njega. Non-stop u strahu da nešto ne zabrljam. Trudio sam da što više naučim od Željka, nismo se prethodno sreli u Partizanu, a ni ranije u Čačku dok sam igrao u Borcu, čak ni tokom leta kada je tamo na odmoru. Mimoišli smo se, ali zato sam na svakom treningu u reprezentaciji upijao i pamtio svaki detalj. I zaista, videla se njegova veličina, profesionalnost, ogromno trofejno iskustvo iz klubova“.
via Guliver Image
Sve to imponovalo je beku Partizana da pruži maksimum u reprezentaciji i kako ističe, uživao je u „višem nivou rada“.
„Željko je u neku ruku tada bio debitant, kao i ja, ali sa već značajnom trenerskom reputacijom u Evropi i samopouzdanjem i znanjem, što mu je, svakako, mnogo značilo. Imao je već tada klupske evropske titule, ali ovo mu je bila prva reprezentativna. A pored timskog kvaliteta i talenta igrača i velikog rada, pomogla mu je i hemija, koju smo svi zajedno izgradili“.
A kada je reč o atmosferi u redovima nekadašnjih „plavih“ poznato je ko je bio zadužen za to.
Naravno, trener Miroslav Nikolić Muta. Na stranu, što je Muta odličan trener i poseduje veliko košarkaško znanje, njegova uloga da napravi dobro raspoloženje je bila nemerljiva. Na sred treninga i poneke utakmice je znao da nas opusti nekom šalom. Imao je tu slobodu i znao je da izabere pravi momenat da napravi neki štos kako bi nas nasmejao i oraspoložio. Obavezna su bila njegova takmičenja sa igračima u šutiranju sa distance i padale su opklade, uz neizbežne pošalice. Muta je sjajan lik i odličan trener, sarađivao sam sa njim u Partizanu, šteta što nismo sa klubom ostvarili nešto više u Evropi. Ali pamti se da smo sa njim daleko dogurali u Evropi, da nas je posle njegove ostavke Milovan Kime Bogojević odveo na fajnal-for Evrolige, a da nije menjan koncept rada“.
Učešće jugoslovenske reprezentacije na EP u Barseloni upisano je zlatnim slovima u istoriji sporta pod obručima. Nacionalna selekcija pod vođstvom prvog trenera Željka Obradovića, kome je u ulozi savetnika pomagao Dušan Ivković u finalu je savladala tim Italije – 61:49
Konačan poredak je izgledao ovako: Jugoslavija, Italija, Rusija, Grčka, Španija, Litvanija, Poljska, Turska, Izrael, Francuska, Hrvatska, Nemačka, Ukrajina, Slovenija, BiH, Letonija.
Najkorisniji igrač šampionata bio je Aleksandar Đorđević (Jugoslavija), a najbolji strelac Oded Kataš (Izrael) 176 poena (22,0 po utakmici).
Put Jugoslovena do zlata: Poljska (104:76), Italija (69:74), Letonija (108:89), Nemačka (88:73), Hrvatska (64:62), Španija (79:70), Litvanija (75:60), Grčka (88:80), Italija (61:49).
Svi reprezentativci Jugoslavije upisali su se u strelce: Aleksandar Đorđević (113), Željko Rebrača (100), Dejan Bodiroga (97), Predrag Danilović (90), Nikola Lončar (58), Milenko Topić (52), Nikola Bulatović (51), Zoran Savić (51), Saša Obradović (46), Dejan Tomašević (36), Miroslav Berić (32), Miroslav Radošević (10). (U zagradama su postignuti poeni na celom EP).
Partizan mu je u srcu, kao i čačanski Borac i naravno, matični klub Sloboda iz Užica. Po odlasku iz Humske igrao je u Turskoj, Italiji i Poljskoj, a zatim uspešno radio kao pomoćni trener u Turskoj, a time planira ponovo da se bavi u istoj zemlji. Ima ogromno košarkaško iskustvo i bez sumnje, ogroman kredibilitet da govori o aktuelnoj situaciji, sadašnjoj reprezentaciji i šansama na EP…
„Svako vreme nosi nešto svoje. Kićanović i Dalipagić su bili fantastični igrači, igrali su najbolju košarku svog vremena. Tako i generacije pre njih, a i ove, koje su harale devedesetih. Nemoguće je praviti poređenja, ali uvek smo bili košarkaška elita, krem, kako u Evropi, tako i u svetu. Tako je i sada. Imamo vrhunske reprezentativce, šteta što je Bogdanović povređen, što ne igra, ali šta je tu je. Ne igra Teodosić, ali ne bih ulazio u to. Dobro znamo šta u našoj košarci znače i Pešić i Teodosić. Selektor sastavlja tim i to je stvar njegove procene. Tu je fantastični Jokić, koji je priča za sebe. Milina ga je gledati, kao da igra šah, jedan od najinteligentnijih igrača u istoriji. Neki mu zameraju na nedovoljno dobrim fizikalijama. Pa još kad bi imao i to, pa bio bi stvarno vanzemaljac. Ali i ovo što prikazuje u igri zadivljuje ceo svet. On je košarkaška enciklopedija!“
A evo šta Radošević konkretno očekuje od „Orlova“ na EP:
Što se naše reprezentacije tiče, najvažnije je da stigne do četvrtfinala. Uvek je ta utakmica prvi cilj i ona je najvažnija. Tu je prekretnica, tada pada odluka da li se u nastavku takmičenja boriš za medalje. Biće teško, pogotovo je EP uvek jače i od SP i od OI. Imamo kvalitet i za prvo mesto, ali isto tako možemo da budemo i osmi. Ovo EP će da bude izjednačenije više nego ikad, biće baš jaka konkurencija, ali osvajanje bilo koje medalje je uspeh. Trebalo bi i javnost tako da razmišlja. Naši ljudi su navikli na najveće uspehe košarkaša i mnoge bi zadovoljilo samo zlato, ali težak je put do najvišeg stepenika na postolju. Ne smemo da budemo razmaženi u očekivanjima. Evo, sada vaterpolisti posle dužeg vremena nisu uzeli medalju i odmah su ih obasuli osudama u komentarima. Važno je da smo u mnogim sportovima decenijama u svetskom vrhu, onako kako tradicionalnim kvalitetom i talentom zaslužujemo“, zaključuje Radošević.
Mire – mirna ruka i uvek mentalno smiren. A to su osobine istinskih asova. S pravom ga pamte ljubitelji sporta kao suvo zlato jugoslovenske i srpske košarke.
Originalni članak Sport Klub.rs
