Tragom teksta objavljenog na blogu i fb stranici crno-bela nostalgija, koji je integralno objavljen u sportskom listu “Tempo” 1986. godine, rešili smo da vidimo da li se nešto promenilo u navijačkoj ljubavi ka Partizanu prote Kerkeza. Trideset godina je prošlo od intervjua u Tempu, ali možemo da zaključimo da prota Branko voli Partizan istim žarom. “Ljubav je naša sve jača i jača”…
Proveli smo ceo dan sa protom u penziji, Brankom Kerkezovićem iz Čačka. Jutro je počelo prijatnim razgovorom u parohijskom domu crkve u Čačku. Zatim smo, zajedno bili u poseti fudbalerima i stručnom štabu FK Partizan. Prota je za svoju unuku Saru, dobio autograme prvotimaca i to mu se jako svidelo. Ovom prilikom u ime prote Branka, želimo da se zahvalimo treneru Marku Nikoliću, na srdačnom prijemu i razgovoru.
Prota Kerkez, sa navijačima
Druženje je nastavljeno odlaskom na utakmicu u Gornji Milanovac. Prota se potpuno uklopio u naš navijački svet, i sasvim prirodno, kao iskusan navijač, zajedno sa nama, navijao za naš Partizan. Svi smo mi različiti ljudi, ali nas spaja jedno, navijačka ushićenost i strast dok igrači u crno – belim dresovima istrčavaju na teren.
Prenosimo svedočenje Branka Kerkezovića : ” Rođen sam u Ivanjičkom selu Luke, a osnovnu školu sam završio u Ivanjici. Fudbal sam zavoleo zbog velikog fudbalskog mislioca, romantika i filozofa – Vladice Kovačevića. U to vreme, Ivanjica je imala dve fudbalske porodice oko kojih smo se mi okupljali, Zvezdaše Krivokuće(Srboljub, Blagoje i Petar) i nas Partizanovce, koji smo obožavali Vladicu Kovačevića. Sa mnom u školu je išao Petar Krivokuća i mogu da kažem da sam bio bolji fudbaler od njega! To je bilo divno vreme, kada smo mi Partizanovci i Zvezdaši živeli kao braća. U mojoj svesti su do dan danas urezani fudbalski žongleraji Vladice Kovačevića i njihova domaćinska kuća. Vladičini roditelji, pošteni srpski domaćini – Živko i Cica.
Vladica Kovačević
Kao đak karlovačke Bogoslovije, često sam bežao iz internata i gledao Partizanove utakmice, i u Novom Sadu, i u Beogradu. Pamtim put do finala kupa šampiona, odgledao sam utakmice na stadionu JNA protiv Verdera, Nanta, Sparte, Mančestera. Nisam bio na finalu u Briselu, a silno sam želeo da idem.
Kasnije, kao sveštenik u parohijama u kojima sam službovao, okupljao sam omladinu i usmeravao ih ka Partizanu i sportu, uopšte. Zbog toga su me komunističke vlasti gledale popreko, jer su sumnjali da je Partizan samo paravan, a da mlade usmeravam ka nacionalizmu. Nisam se obazirao na ovo, jer sam znao da ne radim ništa loše. U mojoj duši će zauvek ostati Šoškić , Jusufi, Galić, Vasović, Zoran Miladinović. Voleo sam Partizanove fudbalere kao braću rođenu. 1986. godine sam osnovao klub navijača Partizana u Čačku. Bila su to prelepa druženja, crno – bele večeri, koje smo organizovali u kafani čačanskog Partizanovca Janja ( Jaćima Milosavljevića). Druženja smo imali i u kruševačkom Rubinu i u Ivanjici, takođe. Dovodio Partizan da igra prijateljsku utakmicu u Slatini kada je Jusufi bio trener. Dan danas čuvam naš časopis Partizanov Vesnik, koji je po meni, maestralno uređivao Mile Kos.
Kada sam odlazio na utakmice u Beograd ili na gostovanja, nikada se nisam osećao kao neki stranac, već kao deo naše crno – bele porodice. Bio sam simpatičan i Žarku Zečeviću, pili smo kafu u njegovom kabinetu.
Ne volim kada se Zvezda predstavlja kao stub srpstva, a Partizan ne. Partizan je srpski klub, i uopšte jugoslovenski. Klub otvoren za sve, kao što je i Beograd kao grad otvoren za sve ljude. Zoran Miladinović, Velibor Vasović, Milutin Šoškić su bili izuzetno pobožni ljudi. Često su pre važnih utakmica dolazili u Markovu crkvu, po blagoslov. Pored Partizanovog stadiona se nalazi Hram Svetog Arhangela i često sam gledao naše fudbalere, kako se okreću ka Hramu, pre utakmica i krste.
Išao sam često na Partizanova gostovanja, a u posebno lepom sećanju su mi ostala gostovanja u Drezdenu i Brnu. Jedna anegdota sa gostovanja u Brnu. Sedeo sam sa mojim prijateljem Miladinovićem, koji je bio pomoćni trener, kada je naišao šef stručnog štaba – Biće Mladinić. Biće me pitao :” Kako se slažu religija i sport”?
Sport je nastao iz religije, kada su stvorene Olimpijske igre, u čast grčkih Bogova.
Mladiniću se svideo moj odgovor. Uopšte, mislim da mnoge stvari nisu slučajne. Pa Humska ulica, u kojoj je naš stadion, mene asocira na Hum, Duklju i Konavle, a to su embrioni srpske državnosti.
Prota i trener Marko Nikolić
Želim mnogo sportske sreće našem treneru, Marku Nikoliću, koga poštujem jer je igračima udahnuo sportski naboj i borbenost. Izuzetno volim i poštujem i Sašu Stanojevića, koga lično poznajem i za koga smatram da je vrhunski trener i mnogo dobar čovek.
Posebno poštovanje gajim i ka Saši Iliću. Saša je religiozan čovek. Posle jedne utakmice, sedeli smo u jednoj poznatoj čačanskoj pečenjari, tokom posta. Saša je jeo pastrmku, postio. Takođe, moram da kažem da je Saša Ilić i dobrotvor Hrama na Vračaru. Poklonio je značajna finansijska sredstva za izgradnju Hrama, da sada ne pominjem tačnu cifru.
Voleo bih da navijači imaju viteški duh, da navijače drugog kluba ne gledaju kao neprijatelje. ”
Za kraj, ostavljamo konstataciju – pitanje prote Kerkeza za vreme utakmice : ” Ovaj Leonardo, kad dribla, kao da malo podseća na Vladicu Kovačevića“?
