Intervju realizovan uz pomoć Aca Markovića – navijača Partizana iz Nikšića
Pozdrav za Andriju Delibašića, trenera FK Partizan i bivšeg centarfora crno – belih.
1.Možeš li da nam kažeš nešto o svom radnom gradu Nikšiću?
Nikšić je grad kulture, muzike, sporta. Žao mi je što u Nikšiću sada dobro funkcionišu samo fudbal i košarka. Rukomet i borilački sportovi su na nižem nivou nego ranije. Ipak, u poslednje vreme se vidi neki pomaknapred. Nikšić je takođe poznat i po navijačima Partizana iz ovog grada.
2.Ove godine se navršilo 40 godina od osvojene titule u Ljubljani. Jedan od najznačajnijih aktera te sezone je bio Gajica Đurović – još jedan Nikšićanin?
Gajica je začetnik ideje mog dolaska u Partizan. Gledao me u Nikšiću na nekim turnirima mlađih kategorija. Dva puta smo igrali protiv Partizana, i oba puta sam bio strelac. Gajici to nije promaklo i usledio je poziv Vladice Kovačevića. Prihvatio sam ponudu da idem u Partizan, pa sam se 1995. godine, posle završene osnovne škole, preselio iz Nikšića u Beograd.
3.Po čemu pamtiš taj period i prve dane provedene u Beogradu?
Nije lako sa 14 godina odvojiti se od roditelja, drugova, svog grada i preseliti se u Beograd. Ipak, uz pomoć roditelja, prijatelja, saigrača, prebrodio sam to. Beograd prihvata došljake. Većina nas u mlađim kategorima Partizana, smo došli sa strane, pa smo jedni uz fruge, lakše rešili ove probleme.
4.U Partizanu si osvojio dve titule i kup. Možeš li posebno da izdvojiš neki od ovih trofeja?
Titule su osvojene nadmoćno, u dominaciji i uz veliku bodovnu prednost, pa mi je kup nekako draži. Kup smo osvojili na Marakani, kada je Zvezda bila apsolutni favorit, golom Saše Ilića. To mi je najdraži trofej.
5.Sećanja na igranje u Ligi šampiona, tri postignuta pogotka?
Da, tri gola. Najdraži mi je onaj protiv Porta u Beogradu, ali mi je žao što ti moji golovi nisu doprineli da klub nastavi takmičenje u Evropi, prezimi.
6.Da li si sada u kontaktu sa nekim od saigrača iz Partizana?
Danko Lazović i ja smo kumovi. Družim se sa Sašom Ilićem, Zvonetom Vukićem, Vladom Ivićem, Ljubišom Rankovićem, sa Duljajom se čujem telefonom. Kada sam u Crnoj Gori, viđam se sa Goranom Trobokom, Čakarom, sa velikim brojem saigrača koji sada žive u Srbiji ili Crnoj Gori.
7.Odlazak u inostranstvo, nastavak karijere?
Pa, u trenutku kada sam otišao, ja sam želeo da još šest meseci provedem u Partizanu. Ali, klub i menadžer su mislili drugačije. Klub se pita, jer živi od prodaje igrača. Otišao sam u Majorku, klub koji se bori za opstanak. Usledile su pozajmice, seobe. Sa 30 godina sam se vratio u Primeru i igrao protiv najboljih svetskih igrača. Kada podvučem crtu, prezadovoljan sam svojom karijerom.
8.Sada si trener u FK Partizan. Neki komentar?
Ekipa je mlada, željna rada, napretka. Poklopile su se neke stvari, Potrebno je vreme da igrači počnu da sprovode zamisli trenera Nikolića na terenu. Pobeda u derbiju predstavlja vetar u leđa, za rad i dalji napredak. Igrači su talentovani, i imaju od koga da nauče sve što treba.
9.Poruka za decu koja počinju da treniraju neki sport?
Svedoci smo da sve manje dece trenira neki sport, sada su u modi druge stvari, tehnička sredstva. Poručio bih im da “batale” ajpode i slične stvari i izađu na čist vazduh.
10.Poruka za navijače Partizana?
U prethodnom periodu, navijačima Partizana nije bilo lako. Moja poruka bi bila misao Duška Radovića:” Nije uvek lako, ali je uvek lepo navijati za Partizan”!
