Crno-beli posle 1:1 u gostima, napadaju Soči (21.00, TV Arena sport 1, RTS 1) za plasman u plej-of kvalifikacija za Ligu konferencija
Ako je tačno da je istorija učiteljica života, Partizanu je poritv Sočija potrebno samo da utvrdi gradivo. Neke lekcije iz prošlosti je savladao, čak nabubao i sa ogromnim samopouzdanjem izlazi na ispit, uveren da će ga položiti visokom ocenom i pred kraj letnjeg roka obogatiti stanje u evropskom indeksu.
Da, igraće se fudbal u Humskoj i ako crno-beli padnu, naredna utakmica je već za tri dana, međutim, revanš trećeg kola kvalifikackija za Ligu konferencija crta se kao sjajna šansa aktuelnoj i podsetnik nekim budućim generacijama kako se valja ponašati u eliminacijama. Kad je sve otvoreno i kad samo od studenta zavisi hoće li proći, koliko god profesor bio strog ili kružile priče da ga mrzi, dodelivši mu „kosku“ od pitanja (čitaj, po koeficijentu najteže rivale). Na neka prethodna konačni odgovori su bili uverljivi, iako nije svaki put retorika bila savršena. Produktivna jeste. Baš takva je Partizanu potrebna ove večeri (21 čas, TV Arena sport 1, RTS 1), pošto je kolokvijumom na Fišt staidonu pre sedam dana stekao dobru osnovu da položi najzahtevniji ispit ovog leta.
Pre svega potrebno mu je strpljenje. Ono koje je pokazao kad je identičnih 1:1 doneo iz Bakua u Beograd i protiv Intera (sadašnje Kešle, poznate po tome što je položila oružje pred Sočijem u minuloj rundi) se plasirao u završno kolo kvalifikacija za Ligu šampiona 2008. Po mnogo čemu ambijent u klubu i oko njega podseća na duel sa Azerima. I tad je Partizan bio favorit, ogroman pritisak bio je na plećima ekipe, tražila se pobeda za nastavak evropskog puta i stigla je tek u završnoj trećini meča. Publika nervozna, igrači pod utiskom s tribina brzopleti, gosti disciplinovani. I tako sat vremena. A onda, u 62. minutu bomba Antonela Žuke, pa presuda Lamina Dijare u 82. Dovoljno za 2:0 i brisanje znoja sa čela 19.621 gledaoca, kao potvrda da je posao odrađen. Iako je taj duel praćen političkim parolama i blagim nezadovoljstvom na tribinama što nije bilo ubedljivije, što se tim mučio protiv tamo nekih „divljaka“.
Zvuči poznato?
Potrebna mu je mudrost ispoljena pre osam godina na istom mestu da savlada Tromzo 2012, iako je sam sebe doveo u neprijatnu situaciju posle poraza u Norveškoj (2:3). U beogradskom revanšu vreme je teklo brzo, gola nije bilo uprkos dovoljnom broju šansi, sve dok 15 minuta pre završetka Ivan Ivanov glavom na centaršut Nemanje Tomića iz kornera nije matirao Skandinavce i osigurao plasman u Ligu Evrope (1:0). Naravoučenije tog duela je da meč traje sat i po da gol vredni jednako u prvom ili poslednjem.
Baš ono što je crno-belima neophodno protiv Rusa.
Potreban im je i pozitivan uticaj sa tribina. Nije ga bilo ni protiv Intera, ni protiv Tromza. Ambijent u duelu sa ekipom iz Bakua bio je obojen političkim ili nacionalističkim sloganima, atmosfera tokom duela sa Norvežanima naelektrisana zbog odijuma prema upravi usled ranije eliminacije od kiparskog AEL-a, kao i treneru Vladimir Vermezoviću, jer je iz ekipe sklonio Zvonimira Vukića. Možda taj slučaj pojedince podseti na status Sejdube Sume, ali večerašnji meč ne bi trebalo da bude poligon za vansportske poruke kao u nedelju veče u Novom Pazaru, niti držanje strane Gvinejcu ili šefu stručnog štaba. Jer, kako piše na jednom transparentu: Partizan iznad svih.
Igrači, treneri i Partizanova publika – a ona se i te kako razume u fudbal – moraju protiv Sočija da naprave ambijent kakav je bio pre šest godina na istom mestu protiv Steuae. I tad je bilo 1:1 posle prvog meča, a revanš sa Rumunima se pamti kao jedan od najspektaklarnijih u 21. veku. Zato što su Grobari i momci na terenu disali zajedno. Tad niko nije zviždao kad su gosti iz Bukurešta poveli 2:1, niti se postavljalo pitanje zašto igra, primera radi, Stefan Babović. Humska je doslovce progutala rivala, a crno-beli u ambijentu koji ih je nosio u završnih pola sata postigli tri gola i već tad imali Ligu Evrope u džepu.
Doživljaj!
Baš kakav je bio pre dva leta protiv Malatije. Možda je turski tim tad predstavljen kao ovaj Sočijev. Znate ono, dolazi iz jake lige, uloženo u njega mnogo novca, bio ravnopravan sa velikanima. I – savladan je. Između ostalog zbog simbioze dovoljno strpljive publike, da se ne ruga „rođenim“ igračima posle pogotka gostiju, i u tom trenutku dovitljivih crno-belih da u poslednjem minutu još jednim golom steknu prednost pred revanš u Anadoliji (3:1).
Ta četiri primera – Inter, Tromzo, Steaua i Malatija – predstavljaju savršene „puškice“ crno-belima i njihovim pristalicama dok protiv nepredvidivog Sočija budu polagali ispit iz znanja evropskog fudbala i ponašanja. Samo neka ih podsete teza. Posle sve teče. Kao voda.
Originalni članak: Mozzart sport
