Priča o čika Raši

Znao sam da će nam Branko Rašović biti trener u omladincima mnogo pre drugih. Danas bi to bila informacija za klikove, možda da se zaradi neka lova. Tada je meni, koji sam se kao član kadetske selekcije Partizana borio za status kod još jednog bivšeg asa crno-belih Rešada Kunovca, to bila šansa za novo dokazivanje. Ekskluzivu sam dobio direktno iz usta njegovog sina Vuka Rašovića, svog tadašnjeg saborca, koji je, kao i ja u to vreme, čekao bolje dane.

Čika Raša, kako smo ga zvali, privodio je kraju angažman, ako se dobro sećam, u Kuvajtu i nije mogao da dočeka trenutak kad će se vratiti u Beograd da vodi omladinsku selekciju Partizana. Bio je to neki period jesen-zima sezone 1988/89. I bilo je na kraju tako, nešto kasnije preuzeo je brigu o nama. Nekako se preživelo do leta, na proleće smo se i Vuk i ja kod čika Kune nametnuli kao ravnopravni članovi ekipe, a za našu generaciju, u koju računam i nešto mlađe i nešto starije saigrače, sve su mogli da kažu osim da nije talentovana. Ivica Kralj, Nenad Marković i Dejan Grbović na golu, Saša Ilić (nije „jedan je Ilić kapiten“), Zoran Tešović, Vladimir Martinović, kapiten Vanja Radinović, Nebojša Pavlovski, Darko Ramovš, Branko Ristić, Aleksandar Stanojević, Nenad Cvetković, Boris Teoharević, Đorđe Tomić, Dejan Marković, Savo Milošević, Nenad Bjeković junior, Albert Nađ, Petar Čestić, Dejan Novaković, Igor Mudrinić, Branko Nadoveza, Dejan Urumov, Ivan Kostadinović, već pomenuti Vuk Rašović i ja u te dve sezone predstavljali smo tim za svaki respekt u celoj Jugoslaviji, a bogami i u Evropi.

Prvi turnir i odmah finale. Tokom leta, posle priprema koje su bile fizički jako zahtevne, nalik bundesligaškim, jer je čika Raša od trenažnog drila dosta toga pokupio kao igrač u Borusiji iz Dortmunda, u bugarskom Plevenu stali smo na poslednjem koraku. Zanimljivo je da nas je na tom turniru pojačao dvojac iz leskovačke Dubočice – Marko Perović i Bratislav Živković, koji su kasnije preko Vojvodine, ipak, završili u Crvenoj zvezdi i napravili ozbiljne karijere. Usledili su dani, praktično dve godine, kad je bilo i suza i smeha.

Branko Rašović, Foto: Damir Radović/Privatna arhiva
Branko Rašović, Foto: Damir Radović/Privatna arhiva

Uvek se setim papirića pred utakmicu na kojoj je bio ispisan tim, čika Raša je žvakao žvaku, nosio tada prepoznatljive ribok patike po poslednjoj modi, vrteo u rukama brojanicu i diktirao sastav.

“Ko pihtija si”, „Vučeš se ko crevo“, “Viši si kad stojiš nego kad skočiš”, “Celog života učim te da centriraš na prvu ili drugu, ti stalno na treću”, “Hoćeš li sad ceo dan sam sebi da govoriš vi”, „Bravo, ajmo dalje“, kritikovao je i hvalio i mene i druge, kudio i bodrio iz dana u dan posle lošeg ili dobrog poteza. Bile su neke dve vežbe, jednu smo zvali sedam-sedam-sedam, jer se sastojala od tri puta po sedam ponavljanja, pa neko trčanje kratkih deonica na kom smo ispuštali dušu. Priznajem, a to znaju ljudi iz mog fudbalskog okruženja, nije mi uvek prijao takav metod ili tretman, ali kad imaš sreće da neke stvari sagledaš sa vremenske distance, kad odrasteš, dobiješ priliku i da promeniš neko mišljenje iz tinejdžerskog doba.

Čika Raša me je naučio da se borim i sa sobom i sa drugima, da treniram i preko granice prijatnog bola, da ne odustajem, da nikad nije gotovo i kad ti se čini da su sve lađe potonule. Ima milion anegdota s njim. Na prestižnom turniru Kvarnerska rivijera leta 1990. uvodio me je u igru u meču za treće mesto protiv Crvene zvezde. Igralo se na riječkoj Kantridi, gubili smo 0:1, stajali smo na aut-liniji i čekali prekid igre da ja uđem na teren. U tom trenutku primili smo drugi gol, a čika Raša me zagrli i reče: “Ako misliš da igraš kao pi*ka, nemoj ni da ulaziš.” Izgubili smo tada u meču za treće mesto, ali godinu dana kasnije svi smo se kolektivno proslavili, jer smo osvojili tu istu Kvarnersku rivijeru, a naša generacija je ostala upisana kao poslednja u SFRJ koja je podigla pehar na jednom od najjačih evropskih turnira za igrače uzrasta U-19.
Nisu to bili jedini naši uspesi sa čika Rašom. U finalu čuvenog FIFA “Blu stars” turnira u Cirihu izgubili smo od Reala u finalu (0:1), u engleskom Sanderlendu smo jednom bili četvrti, jednom treći, pobeđivali smo Bajern (3:1), remizirali sa Interom (0:0), gubili minimalno od Barselone (0:1)…

Taj trofej na Kvarnerskoj rivijeri s našom generacijom bar mrvu mu je pomogao da postane član stručnog štaba Ivice Osima, kao deo tandema njegovih pomoćnika sa još jednom legendom Partizana Blagojem Paunovićem, za nas klince – čika Paunom. Zauvek će mi u pamćenju ostati čika Rašine izreke: “Nema ništa polako” i “Hoću da verujem, ali hoću i da proveravam”. Treba da ispričaju njegov sin Vuk, Đole Tomić i Deki Marković kako su se proveli s njim u Cirihu, u liftu, kad su zakasnili na jedan ručak jer su slobodno vreme iskoristili da odlutaju malo do centra grada. Legenda kaže da su deljene i neke vaspitne ćuške. Ili kad je držao sastanak posle jednog našeg lošeg meča i poraza, rekao nešto što je nama klincima bilo smešno, a jedan naš drugar zabio glavu u krilo da ovaj ne vidi kako se smeje. Među nama koji smo to doživeli ostaće zauvek zapamćena rečenica: „Šta je bilo, digni se gore, nemoj da mi se tu konsultuješ s mu*ima.“ Bukvalno svi do jednog iskrivili smo se od smeha, a na kraju je i on svoju nervozu pretvorio u osmeh na licu. Sad shvatam, trebalo je držati pod kontrolom sve te usijane tinejdžerske glave s velikim snovima, velikim planovima i ogromnim fudbalskim talentom.

Kad smo nakon dve omladinske godine završili saradnju na relaciji trener – igrač, često smo se sretali na stadionu Partizana, najviše na atletskoj stazi. Trenirao je i u poznim godinama, a ja sam svoju mršavu igračku karijeru pokušavao da nadogradim sudijskom. Jednom prilikom, recimo, 20 godina kasnije, rekao mi je: “Šjor, sinko, da si tako trenirao onda kod mene, postao bi igrač, a ne sudija.” Poslednji put smo se videli pre nekoliko godina, a gde drugde nego na tartanu stadiona u Humskoj. Brzo je hodao, tada već nije mogao da trči. Na moje pitanje – kako ste, odgovorio je britko, onako u svom stilu: “Čim me vidiš ovde, dobro sam.” Pre nekoliko meseci sreo sam svog druga Vuka i na pitanje kako je Brana dobio odgovor da je čas dobro, čas loše. Nekako se osećalo u vazduhu da se približava dan koji će sve nas koji smo s njim podelili dve godine života pomalo izbaciti iz ležišta.

Branko Rašović, Foto: Damir Radović/Privatna arhiva
Branko Rašović, Foto: Damir Radović/Privatna arhiva

Interesantno je da smo jednom prilikom, baš pod njegovom komandom, kao omladinci, prisustvovali jednoj od skupština kluba, a na nečiju klinačku opasku da ćemo sad tamo da dižemo dva prsta i da glasamo, dobili roditeljski prekor: “Tamo ćete da sedite i budete mirni. Kad prođe neko stariji, reći ćete – dobar dan. Ništa drugo da nisam čuo.” Tako je i bilo. Nema ovo verovatno nikakve veze sa odloženom skupštinom i aktuelnim trenutkom Fudbalskog kluba Partizan, iako se čika Rašin odlazak desio na isti dan kad je trebalo da bude održan sastanak najvišeg klupskog tela, ali možda neko izvuče neke zaključke.

Milutin Šoškić, Fahrudin Jusufi, Ljubomir Mihajlović, Radoslav Bečejac, Velibor Vasović, Branko Rašović, Mane Bajić, Vladica Kovačević, Mustafa Hasanagić, Milan Galić, Josip Pirmajer. Trener Abdulah Gegić. To je sastav, pardon, pesmica koju svaki grobar koji drži do sebe mora da zna u po dana i po noći. Azbuka Partizana. Znati napamet tim iz tužne majske briselske noći i izgubljenog finala tadašnjeg Kupa šampiona od Reala (1:2) stvar je grobarskog vaspitanja. Brana je bio jedna od tih legendi iz ’66. kojima smo se divili, sanjajući da možda i mi jednog dana možemo do nekih visina za pamćenje.

Staro društvo definitivno se osulo, nedavno je preminuo i legendarni golgeter Marko Valok, i krajnje je vreme da klub iz Humske krene sa ispisivanjem novih istorijskih stranica, uz obavezu da nikad ne zaboravi svoje velike asove.

Originalni članak: Sportal.blic.rs