LIČNI STAV: Tri pobede, karakter bez premca — i jedan momak koji još traži sebe u svemu ovome

Kroz sav ovaj navijački staž naučio sam da roze bojom bojim samo ono što zaslužuje ruž. I ovo zaslužuje. Tri kola Evrolige, tri pobede — protiv Armanija u Beogradu, Pariza i Bajerna u gostima — uz preokret sa minus 13 u Minhenu koji bi mogao da postane jedna od onih večeri o kojima se priča kada se sezona jednog dana gleda unazad. Đoan Penjaroja je napravio ekipu sa karakterom, i to nije mala stvar. To je, zapravo, osnova svega.

Ali unutar ove euforije — koja je zaslužena i u kojoj svesno uživam — postoji jedan detalj koji me ne pušta. I zove se Itan Tompson.

Zašto Tompsonov minus-indeks nije alarm, ali nije ni sitnica

Prosečno -1.0 indeks korisnosti u prva tri meča Evrolige. Ukupno 3.7 poena, šut 1/7 za dva i 3/6 za tri. Bez ukradenih lopti, bez blokada. Brojke nisu dobre, i nema smisla da ih umanjujem.

Ali postoji kontekst koji brojke ne mogu da ispričaju.

Itan Tompson dolazi iz NBA — iz Indijane, gde je pred kraj prošle sezone imao dobre utakmice i gde je u razvojnoj ligi bio prava zver sa gotovo 19 poena prosečno. Čovek zna da igra košarku. To nije pitanje. Pitanje je sledeće: NBA i Evroliga su dve potpuno različite planete, i prelazak između njih nije samo pitanje prilagođavanja na liniju za tri ili drugačija pravila kontakta. To je prilagođavanje na ritam koji je drugačiji, na ulogu u timu koja je drugačija, na fizikalnost koja je specifična na evropski način — i na sve one sitne svakodnevne stvari koje igrač mora da preradi pre nego što uopšte može da stane na parket slobodne glave.

Luka Vildoza je prošao kroz to. Desilo se i pre njega. Tranzicija iz NBA nije instant kafa — nekome treba mesec, nekome dva, nekome cela jesenska faza. Tompson je tek u trećem meču zvanične sezone. To nije dovoljno vremena da se sudi.

Partizan koji pobedi i kada kockice nisu složene — to je pravi znak snage

Upravo zbog toga ova serija pobeda ima posebnu težinu. Karlik Džons nosi ekipu sa indeksom korisnosti 24.0 u tri meča — to je vanserijska dominacija — a uz njega su Džekiri, Vildoza, Pajola, Lovernj koji se vratio iz povrede i u Minhenu dao pravi doprinos. Bandža Si je tek stigao, potpisom koji je bio direktan odgovor na povrede Vilisa i Stivensa. Vanja Marinković još nije tu. I ipak — tri pobede, uključujući onaj preokret u Minhenu.

Ekipa koja osvaja bez svog potencijalnog aduta, bez svog kapitena, bez dva pojačanja od starta — to nije sretan slučaj. To je sistem. To je trener koji zna šta radi, i igrači koji veruju jedni drugima.

Ono što Real Madrid 8. oktobra ne sme da zatekne

Ono što sledi je zastrašujuće teško na papiru: Real u Madridu 8. oktobra, pa Panatinikos kod kuće, Fener u Istanbulu i večiti derbi — sve u oktobru. Real koji je ušao u sezonu sa tri uzastopna poraza, uzdrman i gladan, biće silno motivisan na svom terenu. Partizan dolazi sa samopouzdanjem, i to je prava stvar.

I upravo zato Tompson mora da pronađe sebe pre tog meča — ili barem da napravi korak u pravom smeru. Ne tražim od njega da postane MVP. Tražim da se oslobodi. Džons i Pajola su ga poznavali još iz G-lige — osnova poverenja postoji. Penjaroja je dovoljno pametan trener da zna kad da gurne i kad da pričeka.

Podrška koja nije slepa, nego iskrena

Pratio sam Partizan kroz sezone u kojima smo se hvatali za slamke. Kroz letnje transfere koji su na papiru izgledali sjajno, a u novembru su bili zaboravljeni. I zato kad kažem da verujem u ovaj tim — nisam naivan.

Verujem jer vidim karakter koji se ne može uvesti ni platiti. Verujem jer je preokret u Minhenu sa minus 13 vrsta odbijanja poraza koju retko viđaš. Verujem jer Penjaroja ima sistem, a ne samo listu igrača.

I verujem da će Itan Tompson pronaći sebe u ovom timu. Ne znam kada tačno — i tu priznajem granicu svog znanja. NBA-Evropa tranzicija ima sopstveni ritam, i svaki igrač je priča za sebe. Može biti naredna utakmica u ABA ligi protiv Mege, može biti tek posle prvih desetak evroligaških mečeva.

Strpljenje je lak savet davati. Teže ga je imati kada na vidiku stoji Real, Panatinikos i Fener.

Navijači koji su pratili sličan razvoj situacije sa igračima koji su prolazili kroz isti tip tranzicije — šta je bio prelomni momenat? Da li je uvek bila potrebna samo utakmica u kojoj sistem “klikne”, ili je tranzicija zahtevala i nešto što sa tribine ne možeš ni da naslutish?