Posle 11 utakmica na klupi crno-belih aktuelni trener ima bolji početak od prethodnog
Slavlje crno-belih u Subotici (© Star sport)
Dajte mi vreme i promeniću Partizan. Bilo ko da sedne na klupu Partizana spreman je da parafrazira Arhimedov citat, s tim što za razliku od antičkog doba, kad se tražila poluga da pomerio planetu, jedino zahteva strpljenje, u fudbalskoj Srbiji, često nestrpljive javnosti. Kad je Savo Milošević preuzeo komande od Zorana Mirkovića trebalo mu je skoro pola godine da posloži ekipu u skladu sa željama i tek posle tumaranja u završnici sezone 2018/19 i letnjih priprema počela je da se dopada navijačima. Priželjukuju Grobari da će sličan proces sadašnji sastav proći pod palicom Aleksandra Stanojevića, čije ideje ofanzivnog fudbala su se konačno ocrtale u Subotici.
Mada je medijsku pažnju zasluženo pokupio Nemanje Stevanović odbranjenim jedanaestercem Milanu Marčiću, gurnuvši u drugi plan pakt Japana i Crne Gore (ratovali 102 godine, „pomirili“ se na severu Bačke golovima Takume Asana i Aleksandra Šćekića), jedan od utisaka gostovanja Spartaku tiče se igre crno-belih. Po opštem, mišljenju najbolje u drugom mandatu aktuelnog stratega. Bilo je pod Stanojevićevim vođstvom vezanih utakmica bez primljenog gola (Rad, Sfintul, Zlatibor), dobrih elemenata u 163. večitom derbiju, ali kad je način razoružavanja protivnika u pitanju čini se da kvalitetnijem izdanja od subote veče nije bilo.
Dao je Partizan dva gola, koliko i Mačvi u minuloj rundi, ali je igrao značajno lakše, tečnije, smislenije, što se može tumačiti početnim plodovima kontinuiranog rada Aleksandra Stanojevića sa ekipom (u prvom ciklusu je samo upoznavao i putovao) i sposobnošću trenera da trgne pojedince posle neubedljivog izdanja samo sedam dana ranije. Nikad nije dobro glorifikovati jednu pobedu, posebno ne onu koja bi se podrazumevala u redovnim, ali pošto okolnosti u Humskoj odavno nisu normalne, u klubu su zadovoljni kako je ekipa odgovorila izazovu uoči odlaska na dvonedeljnu pauzu. Posebno što je Stanojević bio prisiljen da je sklapa bez trojice povređenih i još trojice virusom korona inficiranih igrača.
Poslednje dve utakmice pokazale su i prilagodljivost Stanojevića. U odsustvu Sejdube Sume pomerio je Bibarsa Natha na mesto „desetke“ i ta promena je toliko prijala Izraelcu da je bio najbolji akter pobeda nad Mačvom i Spartakom, nagoveštavajući formu iz prethodne sezone. Uz njega i Takuma Asano izgleda kvalitetnije, Saša Zdjelar i Aleksandar Šćekić mogu da formiraju tandem zadnjih veznih koji je u prošlosti dobro funkcionisao, a da je igra u Subotici bila plemenitija nego ranije videlo se po broju šansi. Ako ne računamo udarce sa distance, već samo one velike prilike, zicere, stvorio ih je Partizan još najmanje tri. Jednu je promašio baš Natho, dve Filip Holender (neobjašnjivo, u situacijama „jedna na jedan“), a to su praktično golovi (možda bi i pali da su rukovodioci doveli zdravog ili klasičnog špica), kakvi bi trebalo da omoguće gostija da „ubiju“ utakmicu..jpg)
Pogodak Aleksandra Šćekića za pobedu nad Spartakom (© Star sport)
Ovako su uočljiv rukopis trenera i valjana razrada ostali bez zaključka. Bodovi jesu osvojeni, to je u fudbalu primaran zadatak, ali Partizan nije bilo koji klub. Ili, ne bi smeo da bude klub koji se zadovoljava isključivo prikazom na semaforu. Nekad je izvedba navijačima jednako važna, često bitnija od pukog rezultata. Otud mnogim Grobarima nije jasno zašto se tim povukao na svoju polovinu, maltene pozvao Spartak – a sastav Vladimira Gaćinovića sve vreme opravdao status napadački orijentisanog – u kazneni prostor Nemanje Stevanovića.
Uvođenje dvojice defanzivnih (Bojan Ostojić i Ivan Obradović) umesto fudbalera ofanzivnih karakteristika (Natho, Asano) u poslednjim trenucima meča može se tumačiti željom struke da sačuva prednost, mada ima i zagovornika teze da Partizanu ne priliči da se brani. Da igra protiv Barselone, pa da se razume… Čuvati 2:1 u Subotici više je odraz stanja u klubu i hroničnih problema psihe, jer je isti tim, nezavisno ko je trener, primao golove (i po pravilu ostajao bez nagrede) u završnicama utakmica u Novom Pazaru, Novom Sadu, Šalroi, Gornjem Milanovcu i Nišu.
U tom neobjašnjivom magnovenju, kad ekipa drhti, nema samopouzdanja, Stanojević smatra korisnim da teren pošalje Bojana Ostojića u Užicu, Uroša Vitasa i Ivana Obradovića u večitom derbiju, Rajka Brežančića na Čairu, Ostojića i Obradovića u Subotici. Štoperima i bekovima pokušava da se spasi. Nije to Partizan, ali u situaciji kad ima sve manje karakternih fudbalera mora i da se improvizuje.
Sa promenjivim učinkom. Sve ukazuje da će tako biti do zimske pauze, pošto su oscilacije prirodni pratilac restarta kakvom je svojevremeno pribegao Savo Milošević i kakav sad sprovodi Aleksandar Stanojević. Prethodni trener je u prvih 11 utakmica slavio samo šest puta, uz čak četiri poraza i remi, dok aktuelni šef struke ima trijumf više, te po dva nerešena ishoda i neuspeha.
Uz nadu u Humskoj 1 da će i njemu krenuti posle priprema…
Tekst Mozzart sport
