Veliki Vladimir. Div među stativama. Srpski broj 1. Golmančina. Čuvar Partizanovih šampionskih ambicija i kreator odlaska Orlova na Mondijal u Rusiji. Apsolutni heroj 156. večitog derbija i vlasnik Zlatne lopte u 2017!
Hobotnica. Gospodar šesnaesterca. Gromada kadra da ”spusti roletnu”. Noćna mora protivničkih napadača. ”Persona non grata” svih namernika s planom da mu pocepaju mrežu.
Idol. Ikona. Uzdizan u nebesa. Visoko kotiran u srcima. Na pijedestalu obožavanja.
I, gle, paradoksa!
Ličnost koju ne voli većinski, crveno-beli deo navijački polarizovane Srbije, smatrajući ga izdajnikom.
Ko je, zapravo, Vladimir Stojković?
U ličnoj karti mu piše da je došao na svet 28. jula 1983. Mesto rođenja: Loznica. Od oca Vladete i majke Kose. U horoskopu: lav, po zvezdama: predodređen da uspe.
U Crvenoj zvezdi je, međutim, prošao trnovit put, bez obzira na etiketu bisera. Kao šlag omladinskog staža logično je bilo da debituje za prvi tim u sezoni 2001/02, za vreme šefovanja Zorana Filipovića. U bajku je, ipak, morao zaobilaznim putem – preko Leotara, tada evropskog, predvođenog Miletom Jovinom.
I, Zemuna, jer – po Slavoljubu Muslinu, tada glavnokomandujućem u LJutice Bogdana, za njega pored dve godine starijeg imenjaka Dišljenkovića nije bilo mesta. Malo je poznato, pauzirao je celu jesen, vežbajući s mentorom – Tomom Savićem.
U Gornjoj varoši zablistao je punim sjajem i veoma brzo pokazao matičnom klubu da je pogrešio. Osvojeno peto mesto i odbranjen penal Marku Panteliću vratili su ga u žižu javnosti i – na Marakanu.
Valter Zenga, dugogodišnji italijanski broj 1, u ”malom” Vladi iz Loznice prepoznao je veliki potencijal.
O, kako je Stojković u leto 2005. branio protiv Brage! Portugalci su morali da skinu kapu, crveno-beli su se plasirali u Ligu Evrope. Talentovani golman je na Pirinejima činio čuda, u Sportskom žurnalu nagrađen je najvišom ocenom.
Delije, privilegovane te sezone da vide i odbranjenu ”panjenku” s bele tačke Antoniju Kasanu u velikoj pobedi protiv Rome, dobile su idola!
I, zamislite, kako ih je tek zabolelo kad je u leto 2010, uveliko sa statusom najboljeg u Srbiji i ovenčanog mondijalskom slavom iz Južne Afrike, prešao u Partizan.
Da ga pojača u Ligi šampiona! U navijačkom kodeksu za to nije bilo oproštaja, naročito posle izjave u TV emisiji da prezentovani scenario nikad ne može da se dogodi i upozorenja jedne gošće: ”Nikad ne reci – nikad”.
Dočekan od Grobara sa skepsom, morao je da učini nešto grandiozno da bi im se uselio u srca.
Da li je to bio zaustavljen šut Andreju Aršavinu s bele tačke protiv Arsenala? Da, jeste, uz sijaset uspešnih odbrana. S krunom – u večitim derbijima, s preživljenom golgotom (pogođen bakljom!?), činjenicom da je konstantno imao uza sebe policajca u civilu i da je u Đenovi, usled napada Zvezdinih navijača na autobus, izbegao linč zahvaljujući samo visprenoj i hrabroj reakciji Nikole Žigića!
Srbija je tih dana brujala isključivo o Vladimiru Stojkoviću, harizmatičnom da uzdrma Topčidersko brdo, sa odjecima od Pirota do Subotice, jače nego Milko Đurovski dve i po decenije ranije, slavljenog na crno-beloj i sa atributom ”neprijatelja broj 1” na crveno-beloj strani.
Želite li da postanete besmrtni, morate da ostavite trag u reprezentaciji. Vladimir je ispunio i tu stavku – i to kako! U ponositoj biografiji za pola godine pisaće mu da je učestvovao na čak tri svetska prvenstva: u Nemačkoj 2006, u Južnoj Africi 2010. i u Rusiji 2018.
Na premijernom, bio je treći golman, posle Dragoslava Jevrića i Olivera Kovačevića, tek toliko da kod selektora Ilije Petkovića oseti mondijalski barut.
Nemerljivo iskustvo da zablista četiri godine kasnije, s vrhuncem u istorijskoj pobedi Orlova nad Nemačkom, uz odbranjen penal Lukasu Podolskom. Srbija je slavila Stojkovića!
Za ”vjeki vjekov”, Vladimir je čuvao gol reprezentacije osamostaljene nam države na njenom debiju, protiv Češke 2006, zasluživši poverenje Havijera Klementea.
Uvod da postane karika od značaja, u najdražem dresu nerešiva enigma rivalima i kod potonjih selektora: Miroslava Đukića, Radomira Antića, Vladimira Petrovića, Radovana Ćurčića, Siniše Mihajlovića, Dika Advokata, Slavoljuba Muslina…
Zasluživši nebrojeno puta epitet nacionalnog heroja!
Stojković je u Crvenoj zvezdi, Partizanu i reprezentaciji vazda dokazivao klasu, ali – nije ga išlo u inostranstvo.
Da se zna: branio je boje francuskog Nanta, holandskog Vitesea, portugalskog Sportinga, španskog Hetafea, engleskih Vigana i Notingem foresta, grčkog Ergotelisa, izraelskog Makabija iz Haife… I, ruku na srce, retko gde se proslavio…
O odisejama iz pečalbe i sam nerado priča. Ko bi mu, uostalom, poverovao da ga je u Sportingu trenirao priučeni klinac i da je u nekad slavnom Notingem forestu sve palo u vodu s promenom predsednika?
Ili, da njegovom, pobedničkom mentalitetu jedino odgovara atmosfera u klubu s namerom da juriša na trofeje, poput beogradskih večitih, Sportinga, Makabija…
Mnogi o veličini sude po osvojenim trofejima. Stojkovićeva riznica je puna k’o oko: s Crvenom zvezdom šampion 2006. i osvajač Kupa SCG 2002; sa Sportingom najbolji u Portugaliji 2008. i dva puta zaredom s peharom kupa – 2007. i 2008; s Partizanom žetva – prvak 2011, 2012. i 2013, uz radost u kupu 2011; s Makabijem, takođe, slavlje u masovnijem takmičenju 2016.
Da li se tu niz zaustavlja? Poznajući ga, ne!
Vladimir Stojković se dva puta ženio. Iz braka s Bojanom ima – Lava, iz ljubavi s Valentinom – Vladana. Nema sumnje da će neko od dvojice naslednika da nastavi porodičnu tradiciju, shodno činjenici da pripadaju golmanskoj lozi – deda Vladeta je stajao između stativa, stric Vladan, takođe, brat od strica Vladimir sada krči put u Sportingu…
Ili, možda se okušaju u ”kraljici sportova”: baba Kosa bila je dugogodišnja rekorderka stare Juge u bacanju diska!
U prezentaciji portreta Vladimira Stojkovića, naročito u odeljku namenjenom trofejima i velikim delima, nemoguće je da stavite tačku.
Isključivo zapetu, s najavom – Zlatna lopta Srbije, shodno unikatnoj ličnosti, osuđenoj na kontroverze i prožetoj harizmom, s dokazanom veličinom i ”crnim pojasem deveti dan” u svom poslu, novo druženje zakazuje na leto, s planetarnim dostignućima iz Rusije.
