Lista bivših crno-belih asova koji javno traže promene u Humskoj postaje sve duža, a Vuk Rašović se u nju upisao jednom od najoštrijih ocena koje je Rasim Ljajić dobio od nekog ko je Partizan nosio na terenu. Priznati štoper i kasnije trofejni trener, trenutno šef stručnog štaba saudijskog Al Tavona, svrstao je aktuelnog predsednika „među najgore u istoriji kluba“. Tvrdnja je teška, ali je Rašović pokušao da je potkrepi brojkama i konkretnim potezima, a ne samo emocijom, što je u talasu izjava koje stižu iz kolone bivših igrača postalo redak pristup.
Rašović je, kako prenosi Sportski žurnal, potpisao Apel za spas Partizana sa argumentom koji se teško odbacuje: proveo je u klubu praktično ceo život i smatra da ima i pravo i obavezu da govori. To nije pozicija spoljnog kritičara koji traži mesto na slici, već čoveka koji insistira da je ćutanje u ovakvom trenutku za njega „neprihvatljivo“.
Brojke koje Rašović stavlja na sto
Pre nego što je došao do imena predsednika, bivši kapiten je izneo mapu stanja koja se ne čita lako. Dug koji je u jednom trenutku premašio 50 miliona evra, deset godina bez šampionske titule, četiri godine bez evropskih takmičenja i, možda najbolnija rečenica za sve koji pamte Partizanovu transfersku tradiciju:
„Danas smo došli u situaciju da Partizan za transfere pojedinih svojih najtalentovanijih igrača dobija manje novca nego što je dobijao pre 15 godina.“
Ovo nije samo finansijska opaska. To je ocena pozicije kluba u evropskom fudbalu, i ta ocena nije laskava. Vredi je čitati i uz podatak da je u Humsku u poslednjih nekoliko meseci stiglo oko 18,5 miliona evra od prodaje Andreja Kostića, Milana Roganovića, Ognjena Ugrešića i Vanje Dragojevića. Rašovićeva poenta je upravo u tome da takvi iznosi više ne predstavljaju potvrdu sistema, nego način preživljavanja od prelaznog roka do prelaznog roka.
Zašto Rašović udara baš na Ljajića
Centralni deo intervjua je konkretna, personalizovana kritika. Rašović Ljajiću stavlja na teret nekoliko stvari: postavljanje „početnika“ na mesta generalnog direktora, sportskog direktora i direktora omladinske škole, sedam trenera u dve godine, raspad Upravnog odbora od pet članova, u kojem je četvoricu birao sam predsednik, i način na koji se brani od kritika.
„Ne mogu da verujem da predsednik Partizana nema širinu i kapacitet da reši problem koji je sadašnja uprava napravila sa bivšim igračima. Ružno je da se od konstruktivnih i opravdanih kritika brani na ovako prizeman način.“
Ovo je deo intervjua u kojem se najjasnije vidi lični ton — ne u napadu na čoveka, nego u razočaranju načinom vođenja. Rašović ide i korak dalje i ocenjuje Ljajića kao „jedinog predsednika u Evropi koji ne poštuje bivše igrače svog kluba“. Tvrdnja je retorički jaka i teško proveriva do poslednje zapete, ali njen smisao je jasan: problem nije samo u rezultatima, nego u odnosu prema ljudima koji su klub gradili.
Omladinska škola kao prava meta promene
Deo koji bi, van buke oko imena predsednika, trebalo da ostane najzapamćeniji jeste onaj o omladinskoj školi. Rašović je insistira da je to srž identiteta Partizana i da su promene na vrhu kluba bez zaokreta u pionirima i omladincima samo kozmetika. Ovo je mesto gde se njegova kritika pretvara u program: jasan stil igre od najmlađih do prvog tima, igrači koji razumeju šta znači nositi dres, i sistem koji proizvodi vrednost umesto da je samo prodaje.
Teško je ne primetiti obrazac: većina bivših igrača koji su se javili u poslednje vreme priča o istoj stvari — da je klub izgubio sistem, a ne samo rezultate. Rašović to formuliše najkonkretnije.
Saša Ilić i Stanojević — „žrtvovani“, ne „potrošeni“
Posebno vredi izdvojiti deo u kojem komentariše sudbinu bivših asova koji su ušli u saradnju sa upravom. Odbio je reč „potrošeni“ i izabrao „žrtvovani“, uz jasnu ogradu da neuspeh na klupi ne može i ne sme da izbriše ono što su kao igrači dali klubu. Ovo je retka mera u javnoj raspravi koja često završi u ličnom obračunu — Rašović brani ljude, a kritikuje sistem koji ih je stavio u nemoguću poziciju.
Emocija koja ne guta razum
Intervju završava onako kako takvi tekstovi retko završe — bez patetike, ali sa jasnim stavom:
„Meni je Partizan emocija. Klub koji mi je sve dao, kao detetu, kao igraču i kao treneru, i koji me je oblikovao kao čoveka.“
Rašović time pokazuje odakle dolazi njegova kritika. Nije reč o čoveku koji se obračunava, nego o nekom ko veruje da ima pravo i obavezu da kaže naglas ono što mnogi u Humskoj govore samo iza vrata. Ne mora se svaka njegova ocena primiti kao konačna presuda — procena da je Ljajić „među najgorim predsednicima u istoriji Partizana“ je upravo to, procena, i deo javne rasprave koja se tek zahuktava. Ali argumentacija nije frivolna, a brojke koje je naveo ne idu u korist aktuelne uprave.
Ako iz ovog intervjua vredi poneti jednu rečenicu dalje, onda je to opomena koja ne traži aplauz: promena predsednika, direktora ili trenera ne znači ništa ako način funkcionisanja ostane isti. Partizan je već nekoliko puta u poslednjoj deceniji platio ceh upravo te lekcije
