DOŠAO je iz najslađeg mesta u Jugoslaviji, i odmah osetio svu gorčinu velegrada. Imao je Zvonko Varga (27. 11. 1959, Zrenjanin) tek nešto više od 16 godina, a morao je da pauzira. Srušio mu se ceo svet, a bio je praktično sam.
* Zašto vas Crvenka nije pustila u Partizan i zašto ste morali da čekate godinu i po dana da zaigrate za crno-bele?
– Problem su, naravno, bile te proklete pare. U Crvenki su čuli da me Partizan traži pa su me preko noći registrovali i protiv Leotara sam odigrao poslednjih 30 minuta. Na taj način su imali pravo na obeštećenje. Ne znam o koliko je novca bilo reč, znam i da je fabrika htela da odem u Crvenu zvezdu, ali ja sam bio odmalena zagrižen partizanovac. Na beloj majici bojicama sam slikao grb Partizana, pa kada se one razliju, a ja nanovo. I nije bilo šanse da odem u drugi klub.
* Kako ste se osećali tih 18 meseci, niste izgubili volju za fudbalom?
Problem je bio što nisam smeo ni da treniram s Partizanom, pa sam odlazio da vežbam sa fudbalerima Rada ali, onako, rekreativno, kad mi se išlo. Sve mi je nedostajalo iz Crvenke, bio sam kod tetke šest meseci, a onda sam se snalazio kako sam znao i umeo. Bio sam ostavljen sam sebi. Znao sam šta me čeka kada sam odlučio, zajedno sa ocem, da odem u Partizan, ali sam mislio da će ta pauza biti mnogo kraća. Borio sam se sa mnogim demonima, onda odem na autobus pa pravac Crvenka. Stalno sam se vraćao detinjstvu, drugovima, ali je ono praktično nestalo…
* Crno-beli dres nosili ste punih 10 godina (459 mečeva, 167 golova)?
– Loš početak, nažalost, nastavio se i naredne četiri godine, 1979. smo se jedva spasli ispadanja. Otišao je Biće Mladinić, bio je to raspad sistema, Žile (Zvonko Živković) i ja smo ušli u taj haos. Bile su to izgubljene godine za sve nas.
* A onda je krenulo mnogo bolje, dva puta ste slavili šampionsku titulu, oba puta vaši golovi su bili ključni?
– To je ono što me čini ponosnim. Bitno je biti najbolji kada je najvažnije. A ja sam te 1983. godine postigao oba gola Slobodi u Tuzli, a ta utakmica je bila jedna od ključnih. Potom sam, bila je to sezona 1985/1986. u pobedi protiv Crvene zvezde (3:2) postigao gol, Mance je bio dvostruki strelac, i to nas je odvelo do šampionskog naslova. Pamtiću i meč u Zagrebu, pobedili smo takođe sa 3:2, a ja sam opet bio dvostruki strelac, jer sam znao da završavam u Partizanu i da idem u Lijež i otvaram novo poglavlje u mom fudbalskom životu.
* U Belgiji ste ostali čak 11 godina, čitavu deceniju ste nosili dres Liježa (149-66)?
– Praktično, imao sam dva kluba u karijeri, Partizan i Lijež, jer sam u Serengu proveo samo godinu dana. Ono što sam propustio u Partizanu, tu mislim da sam mogao da pružim više i da igram još bolje, nadoknadio sam u Liježu. Trener Vasež, jedan od belgijskih legendi, “pročitao” me je, osetio moju ličnost, mentalitet i od mene je izvukao ono najbolje.
* Osvojili ste i Kup Belgije?
– To je najveći uspeh u istoriji Liježa. Velikom Anderlehtu sam u dve utakmice dao dva gola, u finalu nisam bio strelac, do pobede nad Ekerenom nas je odveo gol Nebojše Malbaše. U timu je bio i Cvijan Milošević.
Varga ne meču protiv Portimonesea Foto: T. Mihajlović
* Igrali ste za reprezentaciju do 20 godina, ali nikada niste obukli dres A selekcije. Zašto?
– U mlađim kategorijama sam bio standardan, ali sam ja jedini krivac što nikada nisam zaigrao u A selekciji. Bila je to glupost veka koju sebi nikada neću oprostiti i koja me je skupo koštala. Miljan Miljanić je hteo da generaciju Pižona, Šurjaka, Safeta Sušića, Šljiva… osveži, pa je nas desetak mlađih pozvao na Palić na jednomesečne pripreme. A šta sam ja uradio? Tražio sam od Čiče da mi da tri dana da se odmorim. Naravno, on kaže da i ja odem u Makarsku na more. I ne vratim se po dogovoru, svaki dan govorim sebi: sutra ću, ma nema problema. Posle sedam dana pročitam u novinama: “Varga pronađen u Makarskoj”. Sledim se i odem na Palić.
* Miljanić vam je dozvolio da radite kao da se ništa nije dogodilo?
– Miljan je uvek bio veliki, a ja od sramote mu se nisam ni izvinio i napravio sam duplu grešku. Onda su me na zub uzeli i mediji, kako god da sam igrao pisalo se da sam najgori. Shvatio sam da je to kraj mojih nadanja, a opet, mogao sam da krivim samo sebe. A ostali momci su napravili velike karijere, počev od Ivana Gudelja i Boška Đurovskog do Živkovića, Deverića, Mlinarića, Baždarevića…
* Trenerski posao ste započeli u OFK Beogradu, pa Radu, vodili ste jedno vreme i Smedererevo?
– Šest meseci je bilo sve kao iz bajke, imali smo dobar tim, Vučićević, Koroman, Divić, Rađenović, Dule Petković… Pobedili smo na Karaburmi Crvenu zvezdu sa Muslinom 2:1 i tako prekinuli niz Crvene zvezde koja prethodno nije izgubila 51 utakmicu. U drugom delu je, nažalost, bilo mnogo nefudbalskih stvari, sve urađeno je palo u vodu i ja sam otišao. I u Radu je šest meseci bilo super, a onda je Ranko Stojić odlučio da podmladi ekipu i ja sam se povukao. A Smederevo, ne znam ni danas zašto su me doveli kada su me odmah “streljali”.
* Vratili ste se u svoj Partizan i četiri puta bili asistent, u dva navrata sedeli na klupi Teleoptika?
– Bio sam asistent Vermezoviću u dva navrata, a 2004/2005. smo postali šampioni bez poraza i igrali u Ligi Evrope. Za nezaborav. Radio sam i sa Ješićem, Vukom Rašovićem, Markom Nikolićem. Ali tri najlepše godine proveo sam u Teleoptiku kao prvi trener. U prvi tim Partizana su, dok sam ih ja trenirao, otišli Neca Tomić, Marko Šćepović, braća Marinković, Jojić, Stanić, Škuletić…
* Posle toliko godina vernosti više niste u Partizanu. Da li je razlog što ste javno bili za Nenada Bjekovića?
– Nema tu mnogo misterije. Kada je Marko Nikolić dobio otkaz, imao sam ugovor koji smo sporazumno raskinuli. Jednostavno, nisam sebe video u ekipi koja je preuzela Partizan. Ni danas mi se ne dopada kako rade, bez obzira na dobre rezultate. Bio sam uz čoveka za koga sam uveren da bi bio najbolje rešenje za Partizan, bio sam za Nenada Bjekovića. Iskreno, nisu me terali, ja sam im rekao da odlazim, što su oni jedva dočekali. Ali, da sam ostao, ispalo bi da podržavam ono što oni rade. Rastanak je bio, za mene, neminovan.
* Kada podvučete crtu, da li ste mogli i više, bolje?
– Ne mogu da kažem da nisam zadovoljan karijerom, bilo je i golova i trofeja, ali ne mogu da se otmem utisku da sam mogao i morao i više i bolje. Pogotovo u Partizanu!
MOJE IME OPTERETILO SINA SAŠU
SIN Saša (24) je počeo u Partizanu, koliko je njegovu karijeru opteretila vaša fudbalska senka?
– I Saša je špic, ali potpuno drugačiji od mene, ima 188 cm. Imao je taj problem, uvek su ga gledali kao Varginog sina, pogotovo mu je bilo teško u Teleoptiku. A saletele su ga i povrede. Ja verujem u njega, sad traži novi klub, a važno je da posle povrede ukrštenih ligamenata u Portugaliji, negde igra.
ŠEST GOLOVA BERŠOTU
U TREĆOJ sezoni u Belgiji postigli ste čak 22 gola, a protiv Beršota postigli svih šest pogodaka u pobedi od 6:1?
– Bio je to vrhunac moje karijere, kada ti sve ide, a na kvalitet se “nakalemi” i iskustvo. Bio sam sa 22 gola drugi strelac Belgije iza Edija Krnčevića iz Anderlehta koji je postigao gol više, ali sam ja zbog povrede izostao sa šest utakmica, inače bih sigurno bio ispred Australijanca. A Beršot, to je posebna priča. Kako god sam šutnuo, lopta je ušla u gol. Od sedam udaraca, samo jedan nije završio u mreži.
