Vaša karijera je zaista blistava, igrali ste za Olimpiju, Jugoplastiku, Partizan, bili reprezentativac u slavnim danima naše košarke. Ipak, ljubitelji košarke za Vas uvek vezuju odrednicu “bek koji je mogao da zakuca”?
Da, kucao sam na različite načine.U to vreme to je bila retkost za bekove. Meni je bilo zadovoljstvo da zakucavam. Kada smo išli na turneje u SAD, gledao sam Amerikance i skidao njihove poteze. Navijači su uvek jako dobro prihvatali ta moja zakucavanja.
Možete li, zbog mlađih čitalaca, da nam predstavite svoj način igre?
Pa ja sam uvek igrao sa nekom posebnom energijom. Onako, srčano. Uvek sam imao poseban odnos sa navijačima u sredinama gde sam igrao. Navijači su me voleli zbog moje borbenosti i možda, male doze ekscentričnosti na terenu. Uvek sam voleo da napravim atraktivan potez za publiku. Ti potezi su često bili sa stanovišta trenera nepotrebni, pa sam trpeo kritike.
Čuveni potez na utakmici Olimpija – Partizan, kada ste namerno dali loptu Bobanu Petroviću, a on Vam je vratio?
Da, to je bilo na utakmici polufinala plej ofa. Pitao sam Bobana, ako mu dam loptu da li će da mi je vrati. On je rekao da hoće. Ipak, nisam mu verovao i kolebao sam se. Nekoliko napada kasnije, ponovio sam pitanje a on mi je ponovo dao potvrdan odgovor. Dodao sam mu loptu i u tom trenutku moji svi trče u odbranu a Partizanovi igrači u kontranapad. Boban i ja ostajemo sami pod košem Partizana, i on mi vraća loptu. Cela Jugoslavija je gledala TV prenos, svi su danima pričali o tome. To je bila jedna naša šala. Inače, kad pominjem Bobana, moram da kažem da je on bio jedan strašan igrač. Levoruk, skočan, probojan, brz, eksplozivan. Izvanredan igrač. Igrali smo zajedno u Partizanu, pa u Olimpiji jednu sezonu kada je on bio došao u Ljubljanu. Igrali smo zajedno i u mlađim reprezentativnim kategorijama i za A tim na svetskom prvenstvu u Kolumbiji.
Reč – dve o utakmici plej – ofa Partizan – Cibona, kada ste ubacili 34 poena?
Da, to je jedna od mojih najboljih utakmica u crno – belom dresu. Malo ljudi zna da sam tada igrao povređen. Igrao sam na sopstvenu odgovornost i insistiranje. Ljudi iz Partizana su me ubeđivali da ne igram. Imao sam velike probleme sa preponom, i morao sam posle te utakmice na operaciju. Želeo sam da igram i ta utakmica mi je jedna mnogo lepa uspomena. Za Cibonu je igrao Dražen, dobili smo ih posle četiri produžetka. Za mene, antologijska utakmica. Uopšte, moram da kažem, ja sam Slovenac, ali mi je u Beogradu bilo mnogo lepo. Odlično sam prihvaćen, igrali smo dobru košarku, navijači su me voleli. Dan danas, kada dođem u Beograd, prilaze mi ljudi, srdačno se javljaju, nisu me zaboravili. Divan period života.
Ko je bio najbolji igrač sa kojim ste igrali? Možda Kićanović, Dalipagić?
Znate šta, ja sam tada u reprezentaciji Jugoslavije igrao sa igračima koji su neponovljivi. Igrati sa Kićom, to je bila poezija, nešto izvanredno, neopisivo rečima. Ali, ne mogu samo njega da izdvojim. Moram da izdvojim njih petoricu. Moka Slavnić, Kića, Mirza Delibašić, Praja Dalipagić, Kreša Ćosić. Izdvajam njih petoricu, nikoga ne mogu da izostavim. Kakvi su to igrači bili, neopisivo.
A najbolji trener?
Tadašnja Jugoslavija je imala vrhunske stručnjake, najbolje na svetu. Profesor Nikolić, Pera Skansi, pa onda Tanjević, Žeravica, Duda Ivković, mnogi drugi. Koga oni nisu naučili košarku, taj je beznadežan slučaj.
Danas postoji jedan stav, da se u vaše vreme igrala slabija odbrana, drugačija košarka?
To su gluposti. Ja tvrdim, da bi ovih pet igrača koje sam nabrojao i danas bili najbolji evropski igrači. Nije se tada igrala slabija odbrana, nego danas nema takvih napadača. Smešno je to porediti. Pa vi priđete Praji na sedam metara, on šutne preko ruke i pogodi, ne promašuje. Kići priđete, on vas probije. Odgovorno tvrdim, nije tačna ta teza, danas više nema takvih majstora. Moram da demantujem i tezu, da se danas više trenira. Još jedna neistina, mi smo mnogo, mnogo trenirali. Pripreme reprezentacije su trajale po dva – tri meseca.
