Šta je Igor Duljaj uradio i koja je uopšte zasluga trenera za vaskrsnuće crno-belih posle 2:0 na kontu IMT-a?
Ako u karijeri fudbalskog trenera postoji prelomni trenutak za zaokret posle kojeg ništa ne bi trebalo da bude kao što je bilo – Igor Duljaj je te trenutke preživeo u nedelju. Ključnu stavku njegova biografija mogla bi da dobije kroz priču o fenomenalnoj utakmici i čudesnom Partizanovom preokretu protiv IMT-a u 40 nezaboravnih minuta za svakog navijača crno-belih. Pokislih na Krovu, ili „smrznutih“ u foteljama kraj TV aparata, zajedno ozarenih u trenutku Nikolićevog šuta: za tri boda, trenera i svlačionicu o kojoj je ponosno besedio…
Partizan je u nedelju dobio trenera. Uz uslov naravno, da junak kišne septembarske noći kad stane ispred ogledala, u odsjaju „ne vidi“ Kapela, Murinja ili Gvardiolu… Nego Igora Duljaja, onog istog i odgovornog što Partizan danas nije učesnik bar Lige Evrope… čak ni Lige konferencije i sa ogromnom brukom iza sebe – oslikanom istinom da je njegov tim „odlično prošao“ u Danskoj iako petarda i danas odzvanja u ušima svakog partizanovca, jer je poraz mogao da bude i duplo veći…
Šta je Igor Duljaj uradio i koja je uopšte zasluga trenera za vaskrsnuće crno-belih posle 2:0 na kontu IMT-a?
Odgovor je jednostavan: nikad i nijedan trener Partizana nije kraj aut linije s toliko žustrine vodio crno-beli tim, bodreći istim žarom igrače od prvog do 99. minuta bitke na Krovu. Svaki start Kristijana Belića, dribling Kalulua, fintu Natha, na kraju i pogodak Nikolića, preživeo je u stavu u kojem je 2003. na putu do Lige šampiona, kasnije i u njoj, zaustavljao najbolje veziste planete u dresovima Njukasla, Reala, Olimpik Marseja i Porta… Bio je u nedelju: trener, taktičar, motivator, „saigrač“, čak i sakupljač lopti kad ih je bilo neophodno što pre vratiti u igru… Takav Igor Duljaj „naterao je“ sve svoje fudbalere da se u poslednjem trenutku probude pred provalijom iznad koje je Parni valjak visio bez alarma za spašavanje i naznaka da bi bilo ko iz uprave, stručnog štaba i igračkog kadra mogao da „preživi“ već viđene rezove u Humskoj.
Trk u zagrljaj fudbalera nije odlika velikih trenera, svakako ne zbog pobede nad debitantom u ligi, ali i taj potez Igora Duljaja i klečanje na travi oslikavaju ljubav i energiju čoveka koji se u jednom periodu pogubio u želji da postane tampon između uprave i navijača Partizana, drug – fudbalera, portparol i jednih, drugih i trećih… ne shvatajući da je njegov posao taktika, a ne politika i da to što je već nekoliko puta ponovio da je odgovoran za poraze, ne znači amnestiranje od odgovornosti…
Partizan je poslednjih 35 minuta utakmice sa IMT-om bio onakav kakav je morao da bude otkad je Igor Duljaj postao trener umesto Gordana Petrića: otresit, žustar, dominantan, s jasnom porukom da nijedna lopta i duel nisu izgubljeni i da svaka bitka može da se dobije i kad protivnik ubedljivo vodi, a malo ko veruje da je to realno. Malo ko, osim Igora Duljaja, Kristijana Belića, Bibarsa Natha… Ukupno 24 šuta od kojih 11 u okvir protivničkog gola, posed lopte 67% i čak 104 opasna napada (!)! Takav Partizan sigurno ne bi izgubio od Nordsjelanda ni jednu od dve utakmice!
Zašto u Evropi nije bio takav, sad je i nebitno jer je kristalno jasno kakav mora da bude!
Originalni tekst Sportski žurnal
