Partizanu više ne trebaju obećanja, nego dela i odgovornost

Partizan je umoran od novih uveravanja o lojalnosti, jer se ista rečenica vraća dok rezultat i stanje kluba stoje u mestu

Piše: Volimpartizan.rs

Partizanu više ne trebaju nova obećanja, jer je klub predugo zatrpan lepim rečenicama i ružnom stvarnošću. Kada iz vrha kluba ponovo dođu poruke o miru, institucijama, lojalnosti i radu za Partizan, meni to više zvuči kao pokušaj smirivanja publike nego kao dokaz da je nešto zaista rešeno.

Prema onome što je Rasim Ljajić rekao gostujući na Kurir televiziji, Skupština je zakazana za 1. jun kako bi se stavila tačka na svakodnevno licitiranje i kako bi se ekipa spremala na miru. Lepo zvuči. Problem je što u Humskoj lepo zvuči već godinama, a Partizan i dalje ne liči na klub koji je izašao iz krize.

Dakle, više verujem jednoj izmirenoj obavezi nego deset puta ponovljenoj rečenici da su svi uz klub.

Partizan ne dobija mir time što ga obećaš

Nisam protiv toga da Skupština preseče priču i zaustavi iscrpljujuće prepucavanje. Naprotiv. Partizanu je mir potreban. Ali mir nije izjava. Mir je posledica poverenja, a poverenje se ne vraća tako što kažeš da niko van institucija neće kadrovati, dok navijači i dalje gledaju klub koji se koprca iz meseca u mesec.

Ljajić je govorio i o potrebi da sve prođe bez tenzija, svađa i medijskih prepucavanja. To je normalna i poželjna poruka. Ali baš zato nisam siguran da Partizanu u ovom trenutku treba još verbalnog smirivanja. Treba mu razlog da ljudi veruju da je mir moguć.

Konkretan primer postoji i u samom izvornom materijalu: razgovor sa Predragom Mijatovićem u loži pre meča sa Novim Pazarom predstavljen je kao signal da stvari mogu da prođu u normalnom ambijentu. Dobro. Ali normalan ambijent se ne meri time što su dvojica funkcionera popričala, nego time šta će iz toga izaći 2. juna ujutru.

Partizan i Andrej Kostić su ogolili suštinu

Najvažnija rečenica celog nastupa, po meni, nije bila ni o Skupštini ni o rivalu ni o tome ko je za koga. Najvažnija je bila ona u kojoj je Ljajić rekao da je Partizan morao da proda Andreja Kostića za 3,5 miliona kako bi dobio licencu za Evropu, odnosno da bez tog transfera klub ne bi prošao.

E, tu prestaje priča o atmosferi, a počinje priča o realnosti.

Klub koji prodaje budućnost da bi preživeo sadašnjost ne živi od plana, nego od odlaganja. To je rečenica koju ne može da sakrije nijedna priča o jedinstvu.

Ne pravim se da imam uvid u svaki papir, svaki monitoring i svaku stavku koja je visila nad klubom. Ali dovoljno je i ono što je javno rečeno da se shvati gde je Partizan bio doveden. Ako jedan takav transfer služi da se prođe kroz „iglene uši“, onda navijačima ne trebaju nova uveravanja da su svi lojalni klubu. Treba im iskrena istraga i odgovor kako je klub došao dotle.

Partizan ne može da gradi budućnost na pomoći sa strane

Ljajić je, prema izvoru, rekao i da je Partizan imao značajnu finansijsku pomoć države, ali i da to nije strategija, već da klub mora da bude samoodrživ. Ako je to iskreno priznanje da sadašnji model nije održiv, onda je to verovatno najpošteniji deo celog nastupa. Mada, samoodrživost u državi koja ti “pomaže” pošto te drži u šaci i radi na tome da te osakati je po meni, teža i od Zifovog kamena

Ali i tu dolazimo do starog problema: Partizan prečesto prvo prizna da nešto nije strategija, pa onda mesecima ostane upravo na tome što nije strategija. Pomoć sa strane može da bude infuzija. Ne može da bude plan treninga za ceo život kluba.

Zato meni priča o pomoći nije zanimljiva kao vest, nego kao simptom. Ozbiljan klub ne meri stabilnost po tome ko mu je pritekao u pomoć, već po tome da li može sam da zatvori sezonu, registruje tim i planira prelazni rok bez panike.

Partizan posle 1. juna mora da pokaže račun

Zato je meni mnogo manje važno ko će pobediti na Skupštini od toga šta će pobednik uraditi odmah posle nje. Najava da će Partizan biti mnogo brže konkurentan nego što bilo ko očekuje zvuči prijatno za uho navijača, ali obećanja su u Humskoj već dugo najjeftinija valuta.

Posle 1. juna javnost ima pravo da traži makar tri proste stvari:

• ko tačno preuzima odgovornost za sportske odluke;
• kako će se zakrpiti rupe u timu bez novog gašenja požara;
• šta konkretno znači samoodrživ Partizan, osim kao lepa reč u televizijskom gostovanju.

Ako toga nema, onda je sve ostalo samo nova ambalaža za staru muku. A ko i dalje misli da se Partizan spasava samim obećanjem reda, taj je, po meni, previše puta gledao isti film i još veruje da je kraj drugačiji.

Na kraju se sve vraća na isto mesto: obećanja u Partizanu više ne vrede sama po sebi, ma koliko mirno bila izgovorena. Nisam u uvidu u svaki papir monitoringa i neću da glumim računovođu kluba, ali znam da rečenica o prodaji Kostića zvuči kao najveći alarm, ne kao prelazna neprijatnost.

ŽIVIMO CRNO-BELO, SVAKI DAN.

Piše: Volimpartizan.rs 

DONIRAJ I PODRŽI RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs, možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
http://paypal.me/volimpartizan

Dinarski račun kod Yettel banke: 115-0381638123518-11