Partizanova licenca, medijski ratovi i bivši asovi: Zašto više nikome ne verujemo na reč

Piše: Volimpartizan.rs

Ne verujem nikome dok ne vidim konkretne rezultate rada, jer nas je prazna priča i dovela dovde. Ljajićevo uveravanje da je Partizanova licenca samo proceduralna stvar možda pije vodu kod onih koji kratko pamte, ali posle toliko godina na tribinama i ispred svlačionica, naučio sam da u Humskoj “čista formalnost” često postane nerešiva enigma u pet do dvanaest. Prava priča ovde nije papir iz Saveza, već dijagnoza kluba koji je postao poligon za lečenje sujeta, gde se bivši asovi i aktuelni funkcioneri gađaju blatom dok Partizan tone sve dublje.

Proceduralni optimizam i realnost oko Partizanove licence

Rasim Ljajić tvrdi da nema opasnosti da Partizanova licenca za Evropu bude uskraćena. Kaže, razgovarao je sa ljudima iz Saveza, finansije su izmirene, ostao je samo taj jedan dokument. Na papiru, to zvuči korektno. Ali, zašto smo uopšte došli u situaciju da se o licenci priča kao o podvigu, a ne kao o higijenskom minimumu jednog ozbiljnog kluba?

Lako je kriviti Komisiju Saveza ili “drugačija tumačenja”, ali u Partizanu smo predugo gledali kako se amaterizam ili lična korist maskira u administrativne nesporazume. Ako je sve čisto, zašto se dozvolilo da ime kluba ponovo bude u kontekstu onih koji “ne ispunjavaju uslove”?

Izgubljeni medijski rat i Partizanova svakodnevica

Statistika o 149 negativnih tekstova u četiri meseca je poražavajuća, ali Ljajić mora da razume jednu stvar – medijska hajka protiv Partizana nije od juče. To zlo traje godinama, a niko u klubu prstom nije mrdnuo da izgradi sistem koji bi bio otporan na takve napade. Mi smo postali “laka meta” jer unutar zidova stadiona u Humskoj promaja duva sa svih strana i poodavno postoje “zidovi koji imaju uši”

Kada nema rezultata, kada je igra bleda, a tribine prazne, mediji samo rade ono što im je najlakše – šutiraju onoga ko već leži. Ne može se medijski rat dobiti saopštenjima ako su vam svlačionica i omladinska škola u haosu. Poštovanje se zaslužuje na terenu i u kancelarijama, a ne kukanjem nad naslovnim stranama. Naravno, i preuzimanjem kontrole nad kojekakvim piskaralima u ovoj zemlji.

Bivši asovi kao mešetari i ljudska sujeta

Ono što najviše boli svakog iskrenog navijača je ono što je Ljajić izneo o “bivšim asovima”. Priznanje da je prethodna uprava držala 14 skauta samo da bi to bilo “14 neprijatelja manje” je sramota koja objašnjava sve. To je bila kupovina ćutanja klupskim novcem.

Sada, kada je ta slavina delimično zavrnuta, dobijamo “borce za pravdu” koji su spremni da miniraju sopstvenu decu. Ako je tačna informacija o saplitanju Teleoptika pred ključnu utakmicu sa Radničkim iz Obrenovca, onda smo kao sportsko društvo dotakli dno. Da bivši igrač Partizana zove talenta iz Zemunela da ga vrbuje za rivala usred borbe za viši rang – to nije borba protiv uprave, to je borba protiv Partizana.

Na sceni je sukob dve sujete:

• Uprave koja pokušava da se predstavi kao spasilac dok se bavi gašenjem požara.
• Bivših asova koji misle da im klub duguje doživotnu platu jer su nekada znali da šutnu loptu u Crno-belom dresu.

Gde je tu Partizan? Gde je tu ona iskrena, ljudska briga za klub koja ne košta ništa, a vredi sve? Izgleda da je te ljubavi ostalo samo na tribinama, među onima koji plaćaju kartu, a ne među onima koji bi da naplate svoje “partizanštinu”.

Šta dalje i kome verovati?

Lično, ne verujem nikom na reč, pa ni Ljajiću. Na njemu i njegovim saradnicima je da me uvere rezultatima, a ne izjavama o proceduralnim stvarima. Što se tiče “boraca za pravdu”, njihove namere su mi odavno sumnjive jer konkretnog delovanja za spas kluba nema. Partizan ne sme biti talac ni jednih ni drugih.

Prosto stvori vam se šesto čulo za to kada neko Partizan koristi kao štit, a kada kao kasu. Trenutno, miriše mi na oba. Dok ne vidim stabilan klub, jasnu strategiju i ljude kojima je obraz bitniji od fotelje, moj skepticizam ostaje moj jedini odbrambeni mehanizam.

Možda ja grešim. Možda je Ljajić zaista čovek koji će preseći ove bolesne čvorove, a možda su ovi bivši asovi zaista neshvaćeni genijalci. Ali, nešto mi u toj priči o vrbovanju igrača Teleoptika ne da mira – to nije način na koji se voli klub. Jednostavno ne vidim ni kod jednih ni kod drugih najiskreniju nameru da posrnulog giganta izvuku iz blata na normalan način, već kao borbu da iskoriste priliku i postanu bitni u klubu

.Jer, iskreno sve mi ovo opet liči na priču o “Kurti i Murti” a ne o pravoj borbi protiv zla koje se odavno nadvilo nad Partizanom.

ŽIVIMO CRNO-BELO, SVAKI DAN.

Piše: Volimpartizan.rs 

DONIRAJ I PODRŽI RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs, možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
http://paypal.me/volimpartizan

Dinarski račun kod Yettel banke: 115-0381638123518-11