Roster crno-belih za narednu sezonu ima čvrstu osnovu, ali Evroliga traži više od stabilnosti — kolumna o tome ko treba da ostane, ko da ode na kaljenje i koga bih voleo da vidim u crno-belom
Piše: Volimpartizan.rs
Partizan ima nešto što retko ima — grupu srpskih igrača vezanih dugoročnim ugovorima, koji poznaju sistem i žele da budu ovde. To je osnova koja se ne potcenjuje. Ali osnova nije roster za Evroligu. Između „imamo dobro jezgro” i „imamo ekipu koja može da se nosi sa najboljima u Evropi” stoji čitav niz odluka koje moraju da se donesu ovog leta, i svaka od njih nosi rizik.
Srpski igrači pod ugovorom — kičma koja se ne dira
Krenimo od onoga što je jasno. Aleksej Pokuševski i Arijan Lakić potpisali su trogodišnje ugovore 2024. godine. Mitar Bošnjaković i Uroš Mijailović su takođe pod dugoročnim ugovorima. Ova četvorica su tu, znaju kako se diše u Partizanu, i to je vrednost koju ne treba da objašnjavam. U eri u kojoj je lojalnost postala gotovo apstraktan pojam u košarci, imati srpske igrače koji ŽELE da budu u klubu i koji poznaju sistem je privilegija.
Treba li ih zadržati? Naravno. Bez razmišljanja. Na ovaj ili drugi način – kroz dvojne. Ovi momci čine kičmu oko koje se gradi sve ostalo.
Mladi igrači — na kaljenje, ne u evroligaški roster
Evo gde ću možda izazvati neslaganje kod nekih navijača. Aleksa Radanov je pod ugovorom do kraja sezone i ostaje da se vidi da li može da se izbori za minute. I ne vidim problem ako dođe do razlaza s njim.
Ali generalno — mlađi srpski igrači koji nemaju realnu minutažu u Evroligi moraju na pozajmicu. Ne zato što nisu talentovani. Nego zato što Evroliga ne čeka da sazrevaš.
Ovo nije ABA liga gde možeš da daš mladom igraču deset minuta u četvrtoj četvrtini utakmice koja je već rešena. Evroliga je takmičenje gde svaka pogrešna rotacija košta. Gde svako prazno mesto u rosteru znači da nekom kvalitetnom igraču nisi dao ugovor. Mladi igrači koji sede na klupi evroligaša ne razvijaju se — stagniraju. Pošalji ih u klub gde će igrati 25 minuta po meču, gde će praviti greške i učiti iz njih, i vrati ih za godinu-dve kao korisne košarkaše. To nije kazna. To je investicija. I to važi za Mitra, Uroša…
Marinković i Partizan — priča koja boli
Poseban slučaj je Vanja Marinković. Dvogodišnji ugovor mu ističe, Ahilova tetiva pokidana u januaru protiv Hapoela, povratak pre početka naredne sezone je neizvestan. Svako ko prati košarku zna koliko je ta povreda opasna i koliko je oporavak nepredvidiv.
Ali kod Vanje nije samo povreda. Čovek je prošao kroz period koji nijedan sportista ne bi trebalo da prolazi — onaj pritisak oko odlaska Željka Obradovića, izlazak pred navijače ispred male sale Beogradske arene. Bio je to hrabar potez, ali daleko od onoga što bi trebalo da bude u opisu posla jednog košarkaša. A uvrede sa tribina koje su usledile? Za igrača koji je mogao tog leta 2024. da nađe bolji angažman — nezaslužene.
Koliko je Vanja važan za igru pokazuje upravo taj meč protiv Hapoela — pogađao je ključne trojke do momenta povrede. Partizan je posle toga pokazivao solidne igre, ali ta vrsta pouzdanosti sa spoljne linije nedostajala je. Nadam se da će oporavak ići kako treba, jer Partizanu trebaju takvi karakteri.
Koja pojačanja Partizan treba da dovede — između želja i realnosti
O nekima od potencijalnih pojačanja sam već pisao na ovom sajtu, tako da neću da se pravim da su ovo nove ideje. Prema onome što se priča, Dušan Miletić iz Kluža i Nikola Tanasković iz Budućnosti su najbliži dolasku — dva bivša igrača Partizana koji bi ojačali srpsko jezgro. To su konkretna imena sa konkretnom logikom.
A onda su tu želje. I da budem iskren — voleo bih da vidim ponovo u crno-belom neka od tih imena koja kruže. Bogdan Bogdanović, Žofri Loverinj, Alen Smailagić, Aleksa Avramović, Jan Veseli. Svako od njih bi doneo nešto specifično.
Ali moram da budem realan. Izvor sam kaže — od svih pomenutih, jedino je Loverinj „sasvim realna opcija.” Čovek trenutno nema angažman, priča o završetku karijere u Partizanu postoji odavno, i to je transfer koji ima smisla i finansijski i sportski i emotivno. Kod ostale četvorice situacija je, kako izvor navodi, „znatno komplikovanija iz različitih razloga.”
To ne znači da ne treba pokušati. Bogdanović u crno-belom bi bio zemjotres za srpsku košarku. Smailagić ima kvalitet koji bi u pravom sistemu mogao da eksplodira. Ali između „voleo bih” i „realno je” stoji čitav niz prepreka — finansijskih, ugovornih, motivacionih.
Dobitna kombinacija — srpsko srce i stranci koji cene ime
Ono što Partizan mora da napravi za narednu sezonu nije samo spisak igrača — to je KOMBINACIJA. Srpsko jezgro koje poznaje klub i nosi ga na leđima. Pojačanja iz reda iskusnih srpskih igrača koji znaju šta ovaj dres znači. I uz njih — stranci koji neće doći samo po platu, nego koji će shvatiti da igranje za Partizan nosi težinu i obavezu.
Previše puta smo gledali rostere koji su na papiru izgledali solidno, a na parketu se raspadali jer nije bilo hemije, jer stranci nisu marili, jer domaći igrači nisu imali dovoljno podrške. Evroliga ne prašta takve rostera. Traži dubinu, kvalitet i karakter u istom paketu.
Klub trenutno najviše radi na ostanku Karlika Džonsa, i to je dobar znak — znači da prepoznaju vrednost igrača koji je pokazao da mu je stalo. Ako se oko takvih stranaca i čvrstog srpskog jezgra doda još jedan ili dva pametna potpisa — Loverinj pre svih, a ako košarkaški bogovi budu naklonjeni, možda i neko od većih imena — onda Partizan ima šansu da složi roster koji neće samo kao sada trenutno učestvovati u Evroligi, nego i konkurisati ponovo za sam vrh.
ŽIVIMO CRNO-BELO, SVAKI DAN.
Piše: Volimpartizan.rs
DONIRAJ I PODRŽI RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs, možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
http://paypal.me/volimpartizan
Dinarski račun kod Yettel banke: 115-0381638123518-11
