HETAFE - PARTIZAN IZ UGLA NAŠEG ŽELJKA PERKUNIĆA

Sinoć mi se javio Željko Perkunić, i posle dužeg vremena smo se ispričali kao dva stara Grobara — o utakmici, o atmosferi, o onome što se dešavalo pored terena. Poslao mi je i fotografije koje objavljujem uz ovaj tekst, a njegovi utisci iz Madrida su ono što ni jedan TV prenos ne može da vam prenese. Dva gola razlike bole, nema tu šta da se lakira. Ali ako pitate čoveka koji je bio tamo — a Željko jeste bio, kao što je bio na bezbroj gostovanja pre ovog — Partizan iz Madrida ne vraća samo poraz. Vraća i razlog da se u revanš uđe sa verom.

Ko je čovek čija reč nosi težinu kad piše o Partizanu

Pre nego što uopšte krenem sa utiscima, moram nešto da kažem. Željko Perkunić je bivši predsednik RK Partizan, čovek koji je decenijama uz crno-bele u svakom sportu koji nosi ime kluba. On je moj prijatelj, veliki prijatelj ovog sajta, i neko čija je firma bila glavni sponzor u štampanju moje knjige za decu Crno-beli spomenar. Gde god da putuje — sa košarkašima, fudbalerima, rukometašima — Željko se javi, pošalje fotografije, opiše atmosferu. Bez njega bi ovaj sajt bio siromašniji za jednu čitavu dimenziju.

Posle više od četrdeset godina praćenja Partizana, naučio sam da vrednost jednog čoveka za klub ne meri se funkcijama koje je obavljao, nego time koliko je tu i posle funkcija. Željko je tu. Uvek je bio, uvek jeste.

Kako su domaćini iz Hetafea dočekali Partizan

Prvo što Željko izdvaja — a to je stvar koja se retko piše, mada bi trebalo — jeste doček. Španci su, kaže, bili domaćini za pohvalu. Njihovi navijači prijateljski raspoloženi, atmosfera odlična, gostoprimstvo koje se pamti. To zvuči kao floskula dok ne shvatite koliko često gostovanja izgledaju drugačije, koliko puta smo imali priliku da vidimo suprotno.

Ali ono što će posebno ostati zapamćeno jeste da se “Kosovo — Srbija” orilo Madridom nekoliko puta. Grobari koji su došli iz svih krajeva Srbije i dijaspore nisu se štedeli. Pevali su, navijali kako se navija, i — što je Željko posebno istakao — ponašali se onako kako navijači Partizana treba da se ponašaju u tuđoj kući. Za to zaslužuju svaku pohvalu.

Šta znači dva gola zaostatka pred revanšem sa Hetafeom

Sad na sportski deo, jer od njega ne bežimo. Rezultat od dva gola razlike svima je teško pao, i Željko to ne krije. Kad putuješ hiljade kilometara, kad pevaš devedeset minuta, kad daš sve od sebe sa tribine — poraz boli dvostruko. To je matematika koju samo Grobari razumeju.

Ali dva gola nisu presuda. Dva gola su domaći zadatak. Revanš je pred nama, u našoj kući, sa našom publikom, i tu je razlika između ovo je gotovo i ima nade. Željko je izabrao drugu formulaciju, i ja mu verujem — jer je čovek koji ne prodaje iluzije. Ako on kaže da ima nade, onda vredi razmisliti pre nego što se odustane.

Kad let iz Madrida kasni skoro sat i po posle poraza

Ovo je detalj koji retko dospe u izveštaje, a govori više od statistike. Let iz Madrida kasnio je skoro devedeset minuta. Zamislite tu scenu — Grobari koji su platili put, uzeli slobodne dane, gutali dva gola razlike, i onda čekaju na aerodromu poluторa sata više. To je onaj deo navijanja o kojem se ne piše, ali koji definiše šta znači ići za Partizanom u Evropu.

Željko je pomenuo i da su ga tamošnji navijači, pretpostavljam i naši, lepo pozdravili. Čovek koji je decenijama u ovom sportu prepoznat je i u Madridu — i to nešto govori i o njemu i o tome koliko je krugova prošao pored crno-belih boja.

Šta ovo gostovanje Partizana zapravo znači

Da rezimiram jednom rečenicom koju bih volio da neko zapamti: Partizan iz Madrida vraća loš rezultat, ali ne vraća loš utisak. Doček je bio topao, atmosfera lepa, naši Grobari na visini zadatka, a rezultat — pa, rezultat je jedini problem, i to problem koji se rešava u revanšu.

Hvala Željku što se javio, što je poslao slike, što opet — po ko zna koji put — pravi ovaj sajt bogatijim svojim prisustvom.