Činjenicu da su sportski klubovi kod nas zapravo udruženja građana najbolje potvrđuje u praksi Košarkaški klub Partizan. Bivši prvak Evrope na početku ovog leta nije imao ni trenera, ni predsednika, pa čak ni igrače. U klubu je boravila samo grupa građana, od koje se očekivalo da posrnulog giganta vrati na staze slave.
Kako u junu reče Mlađan Šilobad, poslovni direktor KK Partizan, svi igrači su slobodni, mogu da napuste klub bez odštete jer se svima duguju plate. Ovo pravo od 12 igrača prošlogodišnjeg sastava iskoristilo je nih – 11! Ako izuzmemo tri Amerikanca (Hečer, Gordon i Robinson), iz kluba su (bez obeštećenja) otišli: Uroš Luković, Branislav Ratkovica, Stefan Birčević, Stefan Pot, Adin Vrabac, Đorđe Majstorović, Miloš Koprivica i Kenan Karahodžić. Ko je s njima raskinuo ugovore nije mi poznato, jer je pre svih iz kluba otišao predsednik Nikola Peković. Takođe, nije mi poznato ni ko sa pridošlicama u Partizan potpisuje ugovore, jer novog predsednika još nema. Koliko znam, klubom već godinu dana faktički rukovodi potpredsednik Milan Iskrin, a to je funkcija koja mu i pripada ako se pažljivo pročita statut udruženja građana, koga se Partizan očigledno drži.
O igračkom kadru malo kasnije, ali Partizan do pre nekoliko dana nije imao ni trenera. Miroslav Muta Nikolić bio je angažovan sa reprezentacijom, upoznao je igrače koje treba da trenira sredinom septembra, dve nedelje pre početka ABA lige. Zato i ne čudi da je na turniru u Baru, koji je organizovala ABA liga, Partizan poražen od Mornara i Igokee sa dvocifrenom razlikom. Ti porazi nisu došli kao posledica lošeg dana, nego kao posledica lošeg tima koji crno-beli trenutno imaju.
U odnosu na prošlu godinu, promenjena je kompletna bekovska linija. Umesto Hečera i Ratkovice sad su tu Najdžel Vilijams-Gos i 18-godišnji Tadija Tadić (čeka se dolazak Patrika Milera iz Amerike). Na tim pozicijama Partizan nije deficitaran u odnosu na prethodnu sezonu. Jeste da je Vilijam Hečer bio najbolji igrač prošle godine, ali činjenica je da je on profesionalno odrađivao svoj posao sa idejom da se na kraju prvenstva što bolje negde udomi. Vilijams-Gos je em mlađi, em motivisaniji od Hečera, i mislim da će vrlo brzo biti istinski lider Partizana. Na pripremnim utakmicama pokazao je da zna košarku, kad se oslobodi i zaigra kao što je to činio u NCAA, biće igrač kakvog beogradski klub godinama nije imao u svojim redovima. Na drugoj strani, Miler je apsolutna nepoznanica, a sigurno da će takav ostati još par meseci dok ne nauči evropska pravila košarke i ne uklopi se u tim.
Iz prošlogodišnje bekovske linije ostao je Vanja Marinković, dok je Džamont Gordon otišao. Umesto njega, sad je tu Andreja Stevanović, koji pred sobom ima dva puta: jedan je da postane čudo od igrača, drugi je da izgori u sebičnosti i samodopadanju. Navijam za onaj prvi put, Andreja je u Dinamiku pokazao da može biti zvezda tima, ali sad mora pokazati da može biti i dobra alternativa Marinkoviću. Iz prikrajka vreba Aleksandar Aranitović, jedan od najvećih talenata srpske košarke koji se oporavlja od dvostrukog pucanja prednjih ukrštenih ligamenata kolena. Da nije zaustavljen u razvoju, smelo tvrdim da bi Aranitović danas bio član reprezentacije Saleta Đorđevića koja je igrala na Evropskom prvenstvu u Istanbulu! Ovako, pred njim je ispit sportske karijere.
Moj utisak – Partizan je i na poziciji beka-šutera jači nego lane!
A sad trojka. Umesto Frenka Robinsona i Adina Vrapca, od kojih nije bilo nikakve vajde, dovedeni su veteran Marko Čakarević i krilo Dinamika Strahinja Gavrilović. Naravno, uz Mihajla Andrića koji ostaje broj jedan na ovoj poziciji, i koji bi konačno trebao da odgovori na pitanje da li je budućnost srpske košarke, ili zabluda.
Paradoksalno – Partizan je i na trojci jači nego prošle sezone.
Od četvorki ostao je Novica Veličković, duša tima i jedan od onih retkih košarkaša koji može da individualnim kvalitetom donese prevagu. Kad je u formi, Novica je jedan od najboljih krilnih centara u ABA ligi. Kad nije…
Otišao je Stefan Birčević, reprezentativac, i za njega dosad Milan Iskrin (ili Dragan Todorić, ili ko već skautira i dovodi igrače u Partizan?) nije našao zamenu. Zato je i ocena da je Partizan na poziciji četvorke slabiji nego u sezoni 2016-17 svakako tačna.
Najzad – centri.
Navijači na društvenim mrežama vape za nekim kvalitetnim centrom, ali takvog igrača treba odgovarajuće i platiti. S obzirom da je Skupština grada Beograda upravo odlučila da Partizan pomogne sa 20 miliona dinara, kako bi se odblokirao račun, jasno je da nema sredstava za nekog jačeg “teškaša”.
Iz prošlogodišnjeg sastava otišli su Đorđe Majstorović i Miloš Koprivica, a umesto njih sada su pod koševima nedokazani Obrad Tomić i prespketivni Marko Pecarski. S tim što mislim da je Pecarski (17 godina, 205 centimetara) prirodno krilni centar. Dakle, ma koliko to nekome glupo i bizarno zvučalo, Partizan nema zamenu ni za Majstorovića, niti za Koprivicu. A kakav je bio učinak te dvojice – bolje da se ne prisećamo.
Rezime: ako uzmemo da je ono što je Partizan pokazao na turniru u Baru dno (nespremni Veličković i Marinković, povređen Aranitović, Miler još nije stigao), realno bi bilo očekivati da ovaj sastav raste kako sezona bude odmicala. E, sad, da li će to biti u skladu sa ambicijama navijača – drugo je pitanje. Ma koliko to nekome mrsko zvučalo, Partizan je prošlu sezonu završio kao treći klub u Srbiji (iza finalista plejofa Crvene zvezde i FMP-a). Kako oba ta tima pokazuju ozbiljne ambicije i u narednoj sezoni (bar što se ABA i Super lige tiče), a Mega Bemaks u pripremnom periodu beleži dobre rezultate i vrlo dobro igra, u ovom trenutku – podvlačim: U OVOM TRENUTKU – realno je da se Parizan, kao najslabiji srpski predstavnik, bori za opstanak u ABA ligi. Ako neko misli da sam preveliki pesimista, ili nešto još gore, podsetiću ga na utakmice protiv Mornara i Igokee u poslednjih nekoliko dana.
Čak i ako izabere najboljeg mogućeg predsednika, i ako dovede još neko pojačanje, čini mi se da Partizan sa ruba ambisa može spasiti samo nadahnuće i čarobnjaštvo čoveka na klupi, Mute Nikolića. Bezbroj puta dosad dokazao je da može da napravi čudo, a za njega samog to je uvek bilo “sve normalno”. Ako je u Muti ostalo još one magije kojom je plenio godinama, onda i od ove grupe igrača okupljene u klubu koji je (kao i većina ostalih) udruženje građana, može biti nešto.
U snove treba verovati. Kad se veruje, onda se i ostvare.
Tekst :Koš magazin
