Na poslednjih pet utakmica u prvenstvu fudbaleri „crno-belih” dali 10 golova, a osvojili samo jedan bod, jer su primili čak 14. – Bez ikakve vajde od sopstvenih neverovatnih podviga
Partizan je na poslednjih pet utakmica u prvenstvu države dao, ni manje ni više, nego 10 golova. I to ekipama iz gornjeg dela tabele (Čukaričkom dva, Crvenoj zvezdi takođe dva, TSC-u jedan, Vojvodini dva i Napretku tri).
A osvojio je samo jedan bod!? Ništa za iščuđivanje, jer se u tim okršajima njegova mreža zatresla čak 14 puta. Na Banovom brdu, u komšiluku, kod kuće od Vojvodine i u Kruševcu je primio po tri gola, a od gostiju iz Bačke Topole dva. I sada su mu se istanjila užad ljuljaške s koje se nada da će da doskoči na stazicu što vodi ka Ligi šampiona.
U međuvremenu je ispao i iz Kupa Srbije. U polufinalu, na „Rajku Mitiću”, među njegovim igračima nije se našao nijedan junak da savlada Zvezdinog golmana, a „popio” je dva mata.
Dakle, sa svim manama ispoljenim u napadu i organizaciji igre, delotvornost je u šampionatu zavidna. Dva gola po utakmici, protiv rivala svog nivoa (skup timova za plasman od prvog do osmog mesta u državi), zaista je odličan učinak.
Međutim, odbrana je, što bi se reklo, šuplja kao sir. To se odlično videlo i na poslednjoj utakmici kada je podmlađeni Napredak izazivao pometnju čim pređe centar.
Za razliku od većine utakmica u ovoj sezoni Partizan je pod Bagdalom stvarao šanse i šanse. I to one prave, kada se igrač nađe oči u oči s protivničkim golmanom.
Tri puta su „crno-beli” nadmudrili raspoloženog za branjenje Savića, ali ni to nije vredelo da se kući vrate s tri boda, koja su im i te kako bila važna. Najpre, da održe rastojanje u odnosu na TSC (sad je samo dva boda), zatim da posle pet dvoboja bez i jedne jedine radosti konačno, koliko-toliko, pobedom poprave svoje psihičko i mentalno stanje, razbijeno u paramparčad zbog poraza na svakom od njih… Na kraju krajeva, da pokažu da su s novim trenerom zakoračili na pravi put.
Nije tmurne oblake nad Partizanovom stranom Topčiderskog brda oduvalo ni njegovo vrlo rano vođstvo. Štaviše, izgledalo je da će grad da smlati i ono što su „crno-beli” dosad sklonili u ambar. U vreme kad i nadanje izdiše jurio je zaostatak od 3:1! Izbegao je najgore i posle čitave večnosti doneo nešto kući. Jedan bod, ali i to je nešto u ispražnjenom buđelaru.
Partizan bi, nesumnjivo, mnogo bolje prošao u ovom prvenstvu da je našao lek od protivnapada. Mnogo puta su pred naletom protivnika njegovi igrači u odbrani, što bekovi, što oni koji su se sticajem okolnosti (a možda i po zadatku) tu zadesili, bili kao ribe na obali. Blizu vode, blizu spasa, a ipak nemoćni da bilo šta učine sem beskorisnog praćakanja i čuđenja šta ih je zadesilo.
Istine radi, Napretku je baš išao šut – i glavom i nogom. Sva tri gola je dao kao da su njegovi strelci dron umesto lopte slali ka Partizanovom golu. Međutim, po ko zna koji put čuvari tog gola su stajali neki korak od njih pretpostavljajući, verovatno, da će opasnost da se raziđe i bez njihovog mešanja. Opet su pogrešno procenili, jer ne znaju – a odavno ni u svetu nema onih velemajstora odbrane, koji čitaju protivničke namere – na šta da motre kad treba da oduzmu loptu. Kruševljanima je ostavljeno taman toliko prostora da izvedu ono što im se nameće kao rešenje. Događa se, dabome, svakome da pogreši, ali ovo je baš učestalo.
Posle utakmice je Albert Nađ, kome je ovo tek druga utakmica kao šefu stručnog štaba Partizana, opisao stanje svog tima kao – nokdaun. Pod komandom njegovog prethodnika Duljaja, čiji je pomoćnik bio, „crno-beli” su načinili nekoliko preokreta kada je izgledalo da su toliko bespomoćni da samo na štitu mogu da napuste fudbalsko bojno polje. Međutim, oni su vaskrsavali kao ptica feniks (tu predstavu su ponovili i u Kruševcu), ali na dugoročnije staze od toga nije bilo nikakve koristi. Kao i sa ranijim trenerima (Milošević, Petrić) nisu usvajali s mukom pređeno gradivo i umesto da pucaju od samopouzdanja, da izvuku pouke, pa da se ne sapliću opet na isti kamen, da nastave s lekcijama za više razrede, oni su sve brzo zaboravljali i opet su tamo gde su i bili, samo u većem beznađu.
Ipak, s obzirom na igru u Kruševcu, pre toga protiv Vojvodine, pa i u prvenstvu protiv Crvene zvezde, nisu presahnule njihove mogućnosti. Ali, moraju konačno da uče na svojim padovima da se ne bi potpuno skršili. Na primer, kad su u napadu bolje je da on bilo kako propadne samo da ne bude protivnapad za protivnika. Janković je, reklo bi se iz očaja, s krila izveo prodor u sredinu i pucao mada nije ušao u kazneni prostor (Partizanovi igrači pokušavali su da se ušetaju u šesnaesterac, a i kad im je to uspevalo nisu bili pribrani ili, svejedno, nisu imali sreće) – i pogodio je. I da je promašio gol ništa strašno – ne bi bilo kontranapada Napretka. Bilo bi vremena da Partizan uspostavi svoje borbene redove onako kako je zamislio i spreman sačeka rivala, a ne da ga talasi nose od Scile do Haribde i da bude neizvesno gde će uopšte da doplovi.
Originalni članak: Politika.rs
